Питање љубави и разумевања односа између мушкарца и жене једно је од оних питања која дубоко утичу на наше животе. Без обзира на то да ли смо у браку, тражимо партнера или тек преиспитујемо шта заправо значи волети, ова тема се увек враћа као актуелна.
Кроз рад са својим клијентима, на програму „Како да помогнем себи“ и „Упознај себе“, често сведочим истим недоумицама и питањима, само изговореним на различите начине — како пронаћи супружника, да ли љубав уопште постоји за мене, где се изгубило поверење у браку, како разумети неслагања, да ли сам довољно добра супруга, да ли је он прави...
Многи траже помоћ и пријављују се на програме управо због бола или разочарања у партнерству, са искреном жељом да разумеју шта се догодило и како да не понове исте ,,грешке’’.
Слажем се да је питање љубави и заједништва једно од најважнијих питања живота. Оно није „додатак“ животу који можемо занемарити, већ нешто што снажно обликује начин на који доживљавамо себе, другог човека, Бога.
Почећемо од основа, од онога што се можда подразумева, али се у свакодневици лако заборави.
Веруjeм да је важно да прво поставимо питање:
Како је Бог уопште замислио да мушкарац и жена функционишу?
Све чешће се уочава у друштву једна суптилна, али агресивна порука: да су мушкарац и жена „две стране које морају да се изборе за своја права“, као да станују у различитим логорима и да,, долазе са различитих планета.’’Тај дискурс рађа унутрашњу напетост, као да је потребно држати стражу једно пред другим.
Али, није Бог тако замислио заједницу.
Он није створио мушкарца и жену да буду противници или претња, већ да буду помоћ једно другом у путу ка Њему.
Први човек и жена на свету су били Адам и Ева.
Бог је прво створио Адама. Адаму даје да управља светом који је створио, да даје имена животињама, али не да буде себични узурпатор слободе других, него да учећи се да управља повереним му светом он све више почиње да личи на свог Творца односећи се према природи, животињама и другим људима онако како се и сам Бог односи према свима њима.
Док Бог Адама ствара од праха земаљског, Еву ствара од Адамовог ребра, што означава да је жена подједнако човек колико и мушкарац. Зашто је Бог ствара? Да буде Адаму ”помагач”, али не покорни слуга, него као она чија снага лежи управо у способности да помогне другом:
„Потом рече Господ Бог: Није добро да човек буде сам; да му начиним помагача (јевр. ezer) сличног њему.“
(Пост 2, 18)
Овде се први пут јавља појам ezer. Интересантно је да се исти тај појам у Светом Писму највише користи за Бога када Он помаже човеку. То није помоћ слуге, већ помоћ силног Савезника.
„Бог је мени помоћ (ezer).“ (Псалам 54, 4)
„Благо ономе коме је помоћ (ezer) Бог Јаковљев.“ (Псалам 146, 5)
Колико благости има у томе да је жена названа ezer – она која не умањује мушкарца, већ га оснажује. А мушкарац, по Божјем плану, није господар, већ чувар поверења и простора у којем љубав може да обитава.
Не ради се о борби полова за власт. Ради се о служењу једно другом да бисмо остварили циљ за који смо створени – јединство у Богу.
Лепота у служењу другом је у томе што не мораш чекати да ти служе да би могао ти другом служити.
И да, служити другом не значи у томе изгубити себе. То нам се догађа када се фокусирамо на удовољавање људским прохтевима особе наспрам нас.
Оном другом се служи кроз наш лични однос са Богом у чему се учимо тајни смиреноумља и љубави, а потом она исијава из нас и на нађу вољену особу позивајући је у сигуран однос прихватања.
