Након осам година рада као психотерапеут и досадашњег искуства живота у Православној вери, стекао сам утисак да велики број људи сопствено тело не осећа као своје и да су им емоције које се у телу јављају постале потпуно непознате. То су класичне последице траума, како малих тако и оних великих.
”Стално осећам неки немир у грудима и као да ми цело тело бриди… Онда ми срце убрзано куца и осећам као да ћу се онесвестити”.
”Мени је увек нека напетост у грлу, као неко гушење… Нека кнедла која ме гуши и притиска”… рече Милана и прогута сузе које су желеле да изађу.
”У стомаку ми стално кува и буде неки снажан бол у желуцу…” изусти Никола са стидљивим покушајем да се при томе још и осмехне како ме не би ”оптеретио”.
Не пишем ово као некакву осуду, него само констатујем на основу искуства из праксе да ово постаје све распрострањенији изазов људима.
Нико ово не ради себи намерно, нити ужива у таквом стању. Међутим, да би то променио потребно је да ”намерно” (са намером, вољно) уложи смислен труд како би то превазишао.
Зашто наше тело тако реагује? О чему се овде ради?
Емоције имају своје биолошко утемељење. Оне настају као конкретна биохемијска промена у нашем мозгу и нервном систему. Дакле, емоције нису нешто што ”измишљамо”, него се реално остварују и у нашем телу.
Емоција у суштини јесте ”енергија у покрету” (energy in motion – emotion), енергија акционог потенцијала нервног система која је попут електрицитета који се креће нашим телом у циљу да нас подстакне на одређену акцију: страх – да будемо опрезни и побегнемо ако смо угрожени, љутња – да се боримо да бисмо преживели, туга – да прихватимо ствари изван нас које не можемо да променимо…
Проблем настаје када наше емоције током одрастања нису биле виђене и када им није била посвећена АДЕКВАТНА подршка (онакаква каква је требала детету, а не онаква какву је родитељ пружио – јер родитељ може да пружи најбољу подршку коју зна, али то не значи да је таква подршка у исто време и оно што је самом детету потребно).
Тада се не развије природна способност психе која се зове ”интероцепција”, способност која подразумева да можемо да препознамо сопствене емоције у нашем телу.
Да би емоција урадила свој посао, није довољно само да је освестимо. На шта овде мислим? На ово:
Знате оно када сте можда чак и ишли на психотерапију и схватили зашто нешто радите и освестили да то радите нпр. из страха…, али не дође до промене, него и даље поступате исто иако сте сада свесни да је то из страха? На то мислим…
Није довољно само да се емоција освести. Неопходно је да се она свесно и осети у телу, за шта је задужен посебни део у мозгу (медијални префронтални кортекс), јер тек тада долази до ауторегулације, тј. до тога да ”прође немир у грудима”, ”кнедла у грлу”, ”грч у желуцу”…
Ова способност да свесно осетимо сопствену емоцију се природно развија у сигурном односу са емотивно зрелом особом чији мозак је развио ту способност. Иако су технике за развијање интероцепције корисне и неопходне, оне остварују свој резултат тек кроз однос, када се осећамо сигурно јер мозак може тек тада да се развија и усваја нова искуства.
Да, ја врло често имам болове и нелагодност у желуцу, надутост црева, потребу за повраћањем, јер се осећам одбачено и од своје породице у којој сам рођена али и неприхваћено у породици у коју сам дошла.”
”Осетим често да ми нешто кува у стомаку, немам бол него баш тај неки непријатан осећај који је тако тек ту, ту стоји некад и по читав дан, а некад га нема дужи период. Осетим га највише на послу и када мислим о послу, тада буде константан.”
”Проналазим се у овом дјелу где сте написали “грч у желуцу”, константно имам ту напетост или ти грч у стомаку и то ми се јавља када останем сама код куће (са двоје мале дјеце). Имам тај неки страх, напад панике, када касно увече останем сама са њима. Не знам зашто прије ми се ти проблеми нису јављали.”
Стомак је изузетно осетљив део тела и са разлогом овако реагује јер само показује да се у нама пробудила одређена емоција која има за циљ да нас покрене у одређеном смеру…
То видимо и у Књизи пророка Исаије: ”Утроба моја јечи као гусле” (Ис 16, 11), као и у псалму ”закон је твој у утроби мојој” (Пс 39,9).
У суштини, то су сасвим природне реакције које се одвијају, али проблем настаје у томе што смо се ми услед многих вишегенерацијских повреда и траума толико отуђили сами од себе и савременим духом научили да би требало да нам буде ”само пријатно и лагодно” (попи нешто да прође), да уопште више не знамо да свесно осетимо сензацију у стомаку и не побегнемо од ње ”јер је непријатна”, него да томе посветимо мало пажње како бисмо разумели шта нам наше биће поручује.
Што више покушавамо ово да не осетимо, то ће осећај бити присутнији и временом интензивнији…
…И то са ваљаним разлогом: Како би нам помогао да обратимо свесну пажњу на то шта се у нама догађа, тј. шта је оно од чега бежимо.
Тело ће показати све оно што у нашем уму покушавамо да избегнемо.
Као и у примерима са почетка овог писма, можда не желимо да се суочимо са осећајем бола што имамо утисак да смо неприхваћени, или нам је ”мука” (емоција која се зове ”гађење”) од тога да толико дуго живимо у уверењу да нас ”нико не воли”… (То не значи нужно да нас заиста нико не воли, него да нам то уверење и начин на који функционишемо због уверења буди гађење као позив да то не прихватимо)
Или нисмо научили да свесно осетимо страх од тога да ћемо бити криви на послу па стално живимо у стрепљи у којој се у нама не гаси емоција алармираности (узбуњености)…
Или нам можда искуство остајања самих са децом буди преплављеност страхом од тога да ћемо остати сами и беспомоћни (будући да смо у детињству често били сами и усамљени а нико то није видео и посветио пажњу), а не знамо како да свесно осетимо страх и овладамо њиме…
Ово су само неки од примера…
”Добро, и како се то превазилази?”
Разумевање зашто се у нама пробудио осећај грча, кувања, бола у стомаку ће само делимично помоћи да психа добије мало већу извесност, али неће потпуно разрешити стање у ком смо.
Оно што ће помоћи да се ово превазиђе јесте развијање способности да свесно осетимо те нелагодне сензације у телу, а да при томе не покушавамо да их отерамо него да разумемо шта нам оне поручују и да потом полако овладамо њима.
Како овладати њима?
У мом искуству, како личном тако и професионалном, најбољи начин за то јесте молитва. Али не било каква молитва, него молитва у којој се трудимо не само формално да изговарамо речи, него да сабране пажње полако призивамо Христа да нас Он исцели.
Емоције су енергија која је и физиолошки мерљива (акциони потенцијал нервног система).
Молитва је синергија (деловање више енергија), односно сусрет наших људских енергија и благодатних енергија Божијих.
У молитви се одвија тај сусрет Бога и нас у нама и тада се благодаћу Божијом преобликују све енергије у нама.
