Nakon osam godina rada kao psihoterapeut i dosadašnjeg iskustva života u Pravoslavnoj veri, stekao sam utisak da veliki broj ljudi sopstveno telo ne oseća kao svoje i da su im emocije koje se u telu javljaju postale potpuno nepoznate. To su klasične posledice trauma, kako malih tako i onih velikih.
”Stalno osećam neki nemir u grudima i kao da mi celo telo bridi… Onda mi srce ubrzano kuca i osećam kao da ću se onesvestiti”.
”Meni je uvek neka napetost u grlu, kao neko gušenje… Neka knedla koja me guši i pritiska”… reče Milana i proguta suze koje su želele da izađu.
”U stomaku mi stalno kuva i bude neki snažan bol u želucu…” izusti Nikola sa stidljivim pokušajem da se pri tome još i osmehne kako me ne bi ”opteretio”.
Ne pišem ovo kao nekakvu osudu, nego samo konstatujem na osnovu iskustva iz prakse da ovo postaje sve rasprostranjeniji izazov ljudima.
Niko ovo ne radi sebi namerno, niti uživa u takvom stanju. Međutim, da bi to promenio potrebno je da ”namerno” (sa namerom, voljno) uloži smislen trud kako bi to prevazišao.
Zašto naše telo tako reaguje? O čemu se ovde radi?
Emocije imaju svoje biološko utemeljenje. One nastaju kao konkretna biohemijska promena u našem mozgu i nervnom sistemu. Dakle, emocije nisu nešto što ”izmišljamo”, nego se realno ostvaruju i u našem telu.
Emocija u suštini jeste ”energija u pokretu” (energy in motion – emotion), energija akcionog potencijala nervnog sistema koja je poput elektriciteta koji se kreće našim telom u cilju da nas podstakne na određenu akciju: strah – da budemo oprezni i pobegnemo ako smo ugroženi, ljutnja – da se borimo da bismo preživeli, tuga – da prihvatimo stvari izvan nas koje ne možemo da promenimo…
Problem nastaje kada naše emocije tokom odrastanja nisu bile viđene i kada im nije bila posvećena ADEKVATNA podrška (onakakva kakva je trebala detetu, a ne onakva kakvu je roditelj pružio – jer roditelj može da pruži najbolju podršku koju zna, ali to ne znači da je takva podrška u isto vreme i ono što je samom detetu potrebno).
Tada se ne razvije prirodna sposobnost psihe koja se zove ”interocepcija”, sposobnost koja podrazumeva da možemo da prepoznamo sopstvene emocije u našem telu.
Da bi emocija uradila svoj posao, nije dovoljno samo da je osvestimo. Na šta ovde mislim? Na ovo:
Znate ono kada ste možda čak i išli na psihoterapiju i shvatili zašto nešto radite i osvestili da to radite npr. iz straha…, ali ne dođe do promene, nego i dalje postupate isto iako ste sada svesni da je to iz straha? Na to mislim…
Nije dovoljno samo da se emocija osvesti. Neophodno je da se ona svesno i oseti u telu, za šta je zadužen posebni deo u mozgu (medijalni prefrontalni korteks), jer tek tada dolazi do autoregulacije, tj. do toga da ”prođe nemir u grudima”, ”knedla u grlu”, ”grč u želucu”…
Ova sposobnost da svesno osetimo sopstvenu emociju se prirodno razvija u sigurnom odnosu sa emotivno zrelom osobom čiji mozak je razvio tu sposobnost. Iako su tehnike za razvijanje interocepcije korisne i neophodne, one ostvaruju svoj rezultat tek kroz odnos, kada se osećamo sigurno jer mozak može tek tada da se razvija i usvaja nova iskustva.
Da, ja vrlo često imam bolove i nelagodnost u želucu, nadutost creva, potrebu za povraćanjem, jer se osećam odbačeno i od svoje porodice u kojoj sam rođena ali i neprihvaćeno u porodici u koju sam došla.”
”Osetim često da mi nešto kuva u stomaku, nemam bol nego baš taj neki neprijatan osećaj koji je tako tek tu, tu stoji nekad i po čitav dan, a nekad ga nema duži period. Osetim ga najviše na poslu i kada mislim o poslu, tada bude konstantan.”
”Pronalazim se u ovom djelu gde ste napisali “grč u želucu”, konstantno imam tu napetost ili ti grč u stomaku i to mi se javlja kada ostanem sama kod kuće (sa dvoje male djece). Imam taj neki strah, napad panike, kada kasno uveče ostanem sama sa njima. Ne znam zašto prije mi se ti problemi nisu javljali.”
Stomak je izuzetno osetljiv deo tela i sa razlogom ovako reaguje jer samo pokazuje da se u nama probudila određena emocija koja ima za cilj da nas pokrene u određenom smeru…
To vidimo i u Knjizi proroka Isaije: ”Utroba moja ječi kao gusle” (Is 16, 11), kao i u psalmu ”zakon je tvoj u utrobi mojoj” (Ps 39,9).
U suštini, to su sasvim prirodne reakcije koje se odvijaju, ali problem nastaje u tome što smo se mi usled mnogih višegeneracijskih povreda i trauma toliko otuđili sami od sebe i savremenim duhom naučili da bi trebalo da nam bude ”samo prijatno i lagodno” (popi nešto da prođe), da uopšte više ne znamo da svesno osetimo senzaciju u stomaku i ne pobegnemo od nje ”jer je neprijatna”, nego da tome posvetimo malo pažnje kako bismo razumeli šta nam naše biće poručuje.
Što više pokušavamo ovo da ne osetimo, to će osećaj biti prisutniji i vremenom intenzivniji…
…I to sa valjanim razlogom: Kako bi nam pomogao da obratimo svesnu pažnju na to šta se u nama događa, tj. šta je ono od čega bežimo.
Telo će pokazati sve ono što u našem umu pokušavamo da izbegnemo.
Kao i u primerima sa početka ovog pisma, možda ne želimo da se suočimo sa osećajem bola što imamo utisak da smo neprihvaćeni, ili nam je ”muka” (emocija koja se zove ”gađenje”) od toga da toliko dugo živimo u uverenju da nas ”niko ne voli”… (To ne znači nužno da nas zaista niko ne voli, nego da nam to uverenje i način na koji funkcionišemo zbog uverenja budi gađenje kao poziv da to ne prihvatimo)
Ili nismo naučili da svesno osetimo strah od toga da ćemo biti krivi na poslu pa stalno živimo u streplji u kojoj se u nama ne gasi emocija alarmiranosti (uzbunjenosti)…
Ili nam možda iskustvo ostajanja samih sa decom budi preplavljenost strahom od toga da ćemo ostati sami i bespomoćni (budući da smo u detinjstvu često bili sami i usamljeni a niko to nije video i posvetio pažnju), a ne znamo kako da svesno osetimo strah i ovladamo njime…
Ovo su samo neki od primera…
”Dobro, i kako se to prevazilazi?”
Razumevanje zašto se u nama probudio osećaj grča, kuvanja, bola u stomaku će samo delimično pomoći da psiha dobije malo veću izvesnost, ali neće potpuno razrešiti stanje u kom smo.
Ono što će pomoći da se ovo prevaziđe jeste razvijanje sposobnosti da svesno osetimo te nelagodne senzacije u telu, a da pri tome ne pokušavamo da ih oteramo nego da razumemo šta nam one poručuju i da potom polako ovladamo njima.
Kako ovladati njima?
U mom iskustvu, kako ličnom tako i profesionalnom, najbolji način za to jeste molitva. Ali ne bilo kakva molitva, nego molitva u kojoj se trudimo ne samo formalno da izgovaramo reči, nego da sabrane pažnje polako prizivamo Hrista da nas On isceli.
Emocije su energija koja je i fiziološki merljiva (akcioni potencijal nervnog sistema).
Molitva je sinergija (delovanje više energija), odnosno susret naših ljudskih energija i blagodatnih energija Božijih.
U molitvi se odvija taj susret Boga i nas u nama i tada se blagodaću Božijom preoblikuju sve energije u nama.
