Анксиозност зна да буде много непријатна… Људи који се боре са тим стање анксиозности описују ”као да су у паклу”. И заиста анксиозност јесте много непријатна… посебно када не разумемо ”зашто нам се то догађа”.
У овом писму подршке желим укратко да поделим са тобом зашто се анксиозност најчешће јавља и како се носити са њом.
Како бих то што једноставније приближио, поделићу са тобом два краћа описа мојих клијената на основу којих ћу боље моћи да појасним:
”Осећам да се гушим овако како живим и често сам анксиозна, али не допуштам себи промену и оно што заиста желим, јер осећам да сам у том моменту неком из мог окружења, мом ближњем потребнија… Свесно ставим потребе других испред својих. Некада, рекла бих и због страха да ћу бити одбачена или да нећу бити довољно добра мајка, супруга, ћерка, сестра, колегиница…”
”Избегавам да се посветим себи и промени, јер имам страх да ћу онда изгубити односе са блиским људима. Страх да постоји могућност да ћу видети да сам све време можда бирала погрешне путеве, а да су зависили животи многих људи кроз то путовање. Недовољно храбрости за вођење тешких разговора. Страх да нећу знати довољно добро и на прави начин рећи оно што мислим и осећам. Разумем да после тога корака све ће бити онако како је најбоље за мене и људе у мојој близини, да ће Бог то уредити како треба, али ето и даље постоји тај страх да бих могла да погрешим и још више се „заглибим“.”
Анксиозност се најчешће јавља услед страха од одвајања (сепарациони страх) и губитка односа. О чему се ради? О овоме:
Једна од најдубљих потреба сваког човека јесте да буде повезан са другима. Та потреба се зове приврженост (атачмент). Са њом се рађамо и када она није на адекватан начин подмиривана од нашег детињства, страх од губитка односа све више расте, али пошто немамо довољно сигуран однос ми не можемо свесно да осетимо тај страх иако га постајемо свесни. Зато људи често кажу: ”Знам ја да нема смислa да се плашим тога, али џаба… и даље се плашим” – и то је истина, јер су свесни да се у њима пробудио страх, али нису имали прилику да у сигурном односу науче да га осете како би га превазишли.
То не значи да су родитељи нужно били ”лоши” и неадекватни, него да једна од највећих дечијих потреба једноставно није била подмирена.
Како је ово уопште могуће? Тако што ни сами родитељи услед различитих животних околности често нису научили да посвете пажњу ономе шта се у њима самима буди и како да се носе са сопственим страховима (потискују их, негирају, пребацују на друге, преплављују их страхови…).
Једноставно је: Ако родитељ не зна да веже пертле, неће моћи томе да научи ни сопствено дете.
Ако родитељ није научио да превазиђе свој страх, неће моћи ни детету да помогне у томе.
Тај страх од губитка односа са родитељем јесте генератор анксиозности и може да буде проузрокован разним околностима које су нас задесиле: Болест једног од родитеља; боравак детета у болници без присуства родитеља; смрт родитеља; развод; рат и избеглиштво; дугорочно остављање детета код баке и деке због рада у иностранству или других разлога…
Један од највећих и најчешћих разлога је веома специфичан: Физика присутност родитеља али његова емотивна недоступност и способност да се повеже са својим дететом у самом детету стимулише страх од губитка односа по мало, али константно…
Све ове ситуације иако јесу болне, не значе нужно да се из њих мора развити анксиозност код детета. Од чега то зависи? Од тога да ли су родитељи видели шта се догађа у њиховом детету, посветили томе пажњу онакву каква је детету (а не њима) била потребна и уколико је потребно потражили стручну подршку.
Шта овде често буни људе јесте следеће: ”Али моји родитељи су ми баш били посвећени, то код мене није био случај, а мучи ме анксиозност!”.
”Бити посвећен” и ”бити емотивно зрео и присутан” у животу свог детета, није исто. Родитељ може да буде посвећен детету и чак преплављујућ својом пажњом из својих сопствених потреба (нпр. јер је родитељ усамљен; тако се носи са својим страховима…), али да уопште не примећује страх који се буди у његовом детету, или да га примети и ”покушава да га утеши” не схватајући да је детету потребно прво да га научи да примети и осети свој страх, а не да га ”спашава од његовог страха”.
..И онда дете и касније кроз живот као одрасла особа остане ”запетљано” у таквом начину повезивања са својим ближњима што само подиже ниво анксиозности… све док та особа не почне да посвећује адекватну пажњу томе у себи тако што ће пронаћи барем један однос са емотивно зрелом особом, однос у ком ће се осећати довољно сигурно да научи да свесно осети и превазиђе страх у свом телу када се он буди.
Психотерапија која укључује рад на телу (и то посебно групна психотерапија са особама са истим изазовом) се показала као изуетно ефикасна у превазилажењу анксиозности. Управо је то мој приступ на програму Како да помогнем себи.
Када се човек посвети томе да превазиђе анксиозност, убрзо дође до спознаје да је анксиозност велики благослов, јер га она натера да се посвети себи и открије колико тога лепог и доброг има у њему када једном научи да не бежи од сопственог страха.
…Али док се томе не посветимо, неразрешен страх из детињства временом почне да се преноси и на наш однос према супружнику, нашој деци…
