Anksioznost zna da bude mnogo neprijatna… Ljudi koji se bore sa tim stanje anksioznosti opisuju ”kao da su u paklu”. I zaista anksioznost jeste mnogo neprijatna… posebno kada ne razumemo ”zašto nam se to događa”.
U ovom pismu podrške želim ukratko da podelim sa tobom zašto se anksioznost najčešće javlja i kako se nositi sa njom.
Kako bih to što jednostavnije približio, podeliću sa tobom dva kraća opisa mojih klijenata na osnovu kojih ću bolje moći da pojasnim:
”Osećam da se gušim ovako kako živim i često sam anksiozna, ali ne dopuštam sebi promenu i ono što zaista želim, jer osećam da sam u tom momentu nekom iz mog okruženja, mom bližnjem potrebnija… Svesno stavim potrebe drugih ispred svojih. Nekada, rekla bih i zbog straha da ću biti odbačena ili da neću biti dovoljno dobra majka, supruga, ćerka, sestra, koleginica…”
”Izbegavam da se posvetim sebi i promeni, jer imam strah da ću onda izgubiti odnose sa bliskim ljudima. Strah da postoji mogućnost da ću videti da sam sve vreme možda birala pogrešne puteve, a da su zavisili životi mnogih ljudi kroz to putovanje. Nedovoljno hrabrosti za vođenje teških razgovora. Strah da neću znati dovoljno dobro i na pravi način reći ono što mislim i osećam. Razumem da posle toga koraka sve će biti onako kako je najbolje za mene i ljude u mojoj blizini, da će Bog to urediti kako treba, ali eto i dalje postoji taj strah da bih mogla da pogrešim i još više se “zaglibim”.”
Anksioznost se najčešće javlja usled straha od odvajanja (separacioni strah) i gubitka odnosa. O čemu se radi? O ovome:
Jedna od najdubljih potreba svakog čoveka jeste da bude povezan sa drugima. Ta potreba se zove privrženost (atačment). Sa njom se rađamo i kada ona nije na adekvatan način podmirivana od našeg detinjstva, strah od gubitka odnosa sve više raste, ali pošto nemamo dovoljno siguran odnos mi ne možemo svesno da osetimo taj strah iako ga postajemo svesni. Zato ljudi često kažu: ”Znam ja da nema smisla da se plašim toga, ali džaba… i dalje se plašim” – i to je istina, jer su svesni da se u njima probudio strah, ali nisu imali priliku da u sigurnom odnosu nauče da ga osete kako bi ga prevazišli.
To ne znači da su roditelji nužno bili ”loši” i neadekvatni, nego da jedna od najvećih dečijih potreba jednostavno nije bila podmirena.
Kako je ovo uopšte moguće? Tako što ni sami roditelji usled različitih životnih okolnosti često nisu naučili da posvete pažnju onome šta se u njima samima budi i kako da se nose sa sopstvenim strahovima (potiskuju ih, negiraju, prebacuju na druge, preplavljuju ih strahovi…).
Jednostavno je: Ako roditelj ne zna da veže pertle, neće moći tome da nauči ni sopstveno dete.
Ako roditelj nije naučio da prevaziđe svoj strah, neće moći ni detetu da pomogne u tome.
Taj strah od gubitka odnosa sa roditeljem jeste generator anksioznosti i može da bude prouzrokovan raznim okolnostima koje su nas zadesile: Bolest jednog od roditelja; boravak deteta u bolnici bez prisustva roditelja; smrt roditelja; razvod; rat i izbeglištvo; dugoročno ostavljanje deteta kod bake i deke zbog rada u inostranstvu ili drugih razloga…
Jedan od najvećih i najčešćih razloga je veoma specifičan: Fizika prisutnost roditelja ali njegova emotivna nedostupnost i sposobnost da se poveže sa svojim detetom u samom detetu stimuliše strah od gubitka odnosa po malo, ali konstantno…
Sve ove situacije iako jesu bolne, ne znače nužno da se iz njih mora razviti anksioznost kod deteta. Od čega to zavisi? Od toga da li su roditelji videli šta se događa u njihovom detetu, posvetili tome pažnju onakvu kakva je detetu (a ne njima) bila potrebna i ukoliko je potrebno potražili stručnu podršku.
Šta ovde često buni ljude jeste sledeće: ”Ali moji roditelji su mi baš bili posvećeni, to kod mene nije bio slučaj, a muči me anksioznost!”.
”Biti posvećen” i ”biti emotivno zreo i prisutan” u životu svog deteta, nije isto. Roditelj može da bude posvećen detetu i čak preplavljujuć svojom pažnjom iz svojih sopstvenih potreba (npr. jer je roditelj usamljen; tako se nosi sa svojim strahovima…), ali da uopšte ne primećuje strah koji se budi u njegovom detetu, ili da ga primeti i ”pokušava da ga uteši” ne shvatajući da je detetu potrebno prvo da ga nauči da primeti i oseti svoj strah, a ne da ga ”spašava od njegovog straha”.
..I onda dete i kasnije kroz život kao odrasla osoba ostane ”zapetljano” u takvom načinu povezivanja sa svojim bližnjima što samo podiže nivo anksioznosti… sve dok ta osoba ne počne da posvećuje adekvatnu pažnju tome u sebi tako što će pronaći barem jedan odnos sa emotivno zrelom osobom, odnos u kom će se osećati dovoljno sigurno da nauči da svesno oseti i prevaziđe strah u svom telu kada se on budi.
Psihoterapija koja uključuje rad na telu (i to posebno grupna psihoterapija sa osobama sa istim izazovom) se pokazala kao izuetno efikasna u prevazilaženju anksioznosti. Upravo je to moj pristup na programu Kako da pomognem sebi.
Kada se čovek posveti tome da prevaziđe anksioznost, ubrzo dođe do spoznaje da je anksioznost veliki blagoslov, jer ga ona natera da se posveti sebi i otkrije koliko toga lepog i dobrog ima u njemu kada jednom nauči da ne beži od sopstvenog straha.
…Ali dok se tome ne posvetimo, nerazrešen strah iz detinjstva vremenom počne da se prenosi i na naš odnos prema supružniku, našoj deci…
