Pitanje ljubavi i razumevanja odnosa između muškarca i žene jedno je od onih pitanja koja duboko utiču na naše živote. Bez obzira na to da li smo u braku, tražimo partnera ili tek preispitujemo šta zapravo znači voleti, ova tema se uvek vraća kao aktuelna.
Kroz rad sa svojim klijentima, na programu „Kako da pomognem sebi“ i „Upoznaj sebe“, često svedočim istim nedoumicama i pitanjima, samo izgovorenim na različite načine — kako pronaći supružnika, da li ljubav uopšte postoji za mene, gde se izgubilo poverenje u braku, kako razumeti neslaganja, da li sam dovoljno dobra supruga, da li je on pravi…
Mnogi traže pomoć i prijavljuju se na programe upravo zbog bola ili razočaranja u partnerstvu, sa iskrenom željom da razumeju šta se dogodilo i kako da ne ponove iste ,,greške’’.
Slažem se da je pitanje ljubavi i zajedništva jedno od najvažnijih pitanja života. Ono nije „dodatak“ životu koji možemo zanemariti, već nešto što snažno oblikuje način na koji doživljavamo sebe, drugog čoveka, Boga.
Počećemo od osnova, od onoga što se možda podrazumeva, ali se u svakodnevici lako zaboravi.
Verujem da je važno da prvo postavimo pitanje:
Kako je Bog uopšte zamislio da muškarac i žena funkcionišu?
Sve češće se uočava u društvu jedna suptilna, ali agresivna poruka: da su muškarac i žena „dve strane koje moraju da se izbore za svoja prava“, kao da stanuju u različitim logorima i da,, dolaze sa različitih planeta.’’Taj diskurs rađa unutrašnju napetost, kao da je potrebno držati stražu jedno pred drugim.
Ali, nije Bog tako zamislio zajednicu.
On nije stvorio muškarca i ženu da budu protivnici ili pretnja, već da budu pomoć jedno drugom u putu ka Njemu.
Prvi čovek i žena na svetu su bili Adam i Eva.
Bog je prvo stvorio Adama. Adamu daje da upravlja svetom koji je stvorio, da daje imena životinjama, ali ne da bude sebični uzurpator slobode drugih, nego da učeći se da upravlja poverenim mu svetom on sve više počinje da liči na svog Tvorca odnoseći se prema prirodi, životinjama i drugim ljudima onako kako se i sam Bog odnosi prema svima njima.
Dok Bog Adama stvara od praha zemaljskog, Evu stvara od Adamovog rebra, što označava da je žena podjednako čovek koliko i muškarac. Zašto je Bog stvara? Da bude Adamu ”pomagač”, ali ne pokorni sluga, nego kao ona čija snaga leži upravo u sposobnosti da pomogne drugom:
„Potom reče Gospod Bog: Nije dobro da čovek bude sam; da mu načinim pomagača (jevr. ezer) sličnog njemu.“
(Post 2, 18)
Ovde se prvi put javlja pojam ezer. Interesantno je da se isti taj pojam u Svetom Pismu najviše koristi za Boga kada On pomaže čoveku. To nije pomoć sluge, već pomoć silnog Saveznika.
„Bog je meni pomoć (ezer).“ (Psalam 54, 4)
„Blago onome kome je pomoć (ezer) Bog Jakovljev.“ (Psalam 146, 5)
Koliko blagosti ima u tome da je žena nazvana ezer – ona koja ne umanjuje muškarca, već ga osnažuje. A muškarac, po Božjem planu, nije gospodar, već čuvar poverenja i prostora u kojem ljubav može da obitava.
Ne radi se o borbi polova za vlast. Radi se o služenju jedno drugom da bismo ostvarili cilj za koji smo stvoreni – jedinstvo u Bogu.
Lepota u služenju drugom je u tome što ne moraš čekati da ti služe da bi mogao ti drugom služiti.
I da, služiti drugom ne znači u tome izgubiti sebe. To nam se događa kada se fokusiramo na udovoljavanje ljudskim prohtevima osobe naspram nas.
Onom drugom se služi kroz naš lični odnos sa Bogom u čemu se učimo tajni smirenoumlja i ljubavi, a potom ona isijava iz nas i na nađu voljenu osobu pozivajući je u siguran odnos prihvatanja.
