Знате ону стару шалу када се једна девојка жали својој другарици на свог момка: ”Јесте да ми је момак психопата и да ме прогања…, али барем ми је у томе посвећен”.
Иако може звучати веома сурово, ова шала носи у себи болну истину о томе колико свако од нас има дубоку природну потребу да буде неком привржен… и да му се неко посвети.
Страх од губитка односа (сепарациони страх), који ”вучемо” од детињства временом почне да се преноси и на наше односе са супружником, вереником/вереницом, момком/девојком… И то додатно стимулише анксиозност.
Једном приликом је др Габор Мате рекао: ”Ако желите да видите колико сте емотивно исповређивани, уђите у брак са неким и постаће вам убрзо веома очигледно”.
И то заиста јесте тако зато што у браку постајемо јако блиско емотивно упућени једно на друго и тада из нас излази све оно што нисмо ни знали да је дубоко скривено у нама.
Уколико нисмо имали адекватну повезаност (емотивну усклађеност, извесно и сигурно повезивање) са нашим родитељима, велика је вероватноћа да ћемо касније у везама пристајати на ”било шта што нам се понуди”, макар нас то и повређивало.
Када смо одрастали под константним страхом од губитка односа са родитељем (или једноставно у немогућности да се са њим повежемо), и када потом ућемо у однос са супружником, начин на који смо се емоционално повезивали са нашим родитељима се тада преноси и на тај однос, што често још више интензивира анксиозност у нама.
При томе, наш супружник може сзварно да буде чак и ”најбоља особа на свету”, али то неће умањити страх у нама да ће он ”једног дана да схвати каква сам и остави ме”, ”да ћу му досадити”, јер ”заслужује бољу”….
Зашто?
Зато што је то наш страх… а не његов. И колико год нас други разуверавали, они не могу уместо нас променити начин који се ми у себи носимо са нашим сопственим страхом. Могу нам бити велика подршка у томе, али не могу они уместо нас направити ту промену у нама.
Када смо годинама одрастали у неизвесном начину емотивног повезивања и усклађивања, наша биохемија мозга је измењена и тада мозак и нервни систем функционишу као да је и даље ”ратно стање” и да ”сваког тренутка можемо бити повређени”.
Емоције попут љутње, туге, страха, стида које не буду виђене од родитеља и не посвети им се адекватна пажња, подстичу формирање несвесних уверења да ”нисам вредан туђе пажње”, ”лош сам па ме зато овако третирају”, ”са мном нешто није у реду”…
И онда несвесно све то уносимо у однос са супружником, често имајући утисак ”да мене опет не виде и не разумеју”…
Научена да скенира и пронађе опасност како би нас на време заштитила, наша психа, будући да није имала такво рано искуство у детињству, не зна како да тумачи и прихвати љубав и пажњу коју нам сада супружник посвећује и то може додатно да подиже анскиозност у нама, јер ниво неизвесности коју стимулише наше несвесно уверење ”када ће ме оставити” све више расте и наша психа непрестано скенира потенцијалне опасности…
Уколико те опасности не проналази у реалном свету око себе, она почиње да их креира у имагинарном (маштом), како би имала ”барем нешто опипљиво” на шта може да се усмери и тиме ”разреши” напетост (”Ти измишљаш проблем тамо где га нема!”)…
Ситуацију додатно чини комплексном то што и наш супружник има свој начин емотивног повезивања (такође научен у породици из које је потекао) који може бити сасвим другачији од нашег, што додатно може утицати на јачање анксиозности у нама услед страха који се интензивира због неизвесности исхода нашег међусобног односа…
Да не буде забуне: Не подиже анксиозност у нама наш страх који се у нама буди, него то што нисмо научили на који начин да управљамо нашим страхом (тачније, емоцијом која се зове ”алармираност/узбуњеност”).
Тада услед јаке анксиозности (испод које се у ствари само крије неразрешен страх да ћемо ”бити остављени”) људи у својим партнерским односима најчешће реагују на два начина:
1) Постану ”преплављујући”, презахтевни и имају непресушну потребу да их супружник стално ”спашава”, убеђује да их воле и да ће увек бити ту. Временом им тај супружник полако постаје ”замена за родитеља”, неподмирена потреба из детињства.
Овакав однос постане исцпљујућ (посебно за супружника који је у улози ”родитеља”), јер се ствара једна симбиоза (попут две хоботнице међусобно испреплетене па се не зна ”који је чији пипак”).
Временом се губе супружничка блискост и интима… а често води и у прељубу.
Када дође дете (када постану родитељи), једно од њих двоје се осећа запостављено, јер сада дете природно добија сву пажњу…
2) Други начин на који се људи често функционишу приликом повезивања са супружником јесте ”повлачење”. Услед превелике боли коју осећају на саму помисао да ”могу бити остављени/преварени” (или када покушају да буду отворени са супружником и при томе се осете повређено) први се повлаче у себе и несвесно ”замрзавају” своје емоције како би могли да ”контролишу” интензитет бола (”Боље да се ја први искључим јер ће тако мање болети, него да ме он одбаци…”). Све више избегавају блискост иако чезну за њом.
Расту фрустрација и незадовољство што не могу да се повежу, али расте и анксиозност у ишчекивању неизвесног исхода њиховог односа…
Често се осећају ”одвојено од сопственог тела” и интима им представља велики изазов јер не могу да се опусте. Зато покушавају да покажу пажњу на друге начине који не укључују блискост.
Колико год желе блискост и љубав, у исто време их она плаши и паралише:
”У вези сам 2 месеца , он је пажљив, труди се веома, поштује ме, увек показује колико му је стало до мене, али ја имам страх да волим, да се препустим, плашим се да ћу бити остављена и преварена ако се препустим осећањима…”
Наравно, ова два приказана обрасца по којима се повезујемо нису једина, него су најчешћа (барем у мом искуству рада са људима)…
И један и други образац само додатно интензивирају нелагодни осећај анксиозности зато што је страх од губитка односа и даље присутан (и у телу и у психи), јер особа није научила како да овлада својим страхом свесно га осетивши у свом телу како би почела да разликује себе од сопственог страха…
Колико год да људи у овоме искрено желе да промене себе и свој однос на боље, често их у свему томе (парадоксално) држи заглављеним управо ”страх од промене”, који се несвесно поистовећује са тим да ”ако се променим, изгубићемо однос”:
”Мучи ме анксиозност и спречава ме уверење да нећу бити довољно ту за супруга и за дете, да ће ми промена узети превише времена које бих могла провести са породицом”.
Да, истина је да ће нешто да се промени… али неће се изгубити ”однос”, него ће се само побољшати квалитет односа који је до сада био повређујућ за обоје. Труд који улажемо у промену на боље нас никако не може удаљити од породице. Напротив. Једино то нас може приближити њој и омогућити нам да будемо бољи супружник, родитељ.
”Па како онда променити то?!” Како променити наш супружнички однос тако да он постане бољи и да у томе не изгубим ту особу коју волим?
Принцип који ћу описати изгледа веома логично и једноставно… све док не кренемо да га упорно примењујемо.
Ради се управо о томе да су права решења увек веома једноставна, али их није лако применити јер захтевају доста труда и упорности.
Да кренемо:
Први корак јесте промена фокуса свесно усмерене пажње: Способност да нашу свесну пажњу преусмеримо са других на оно што се у нама дешава јесте нешто што се вежба и чему се учимо…
То не само да није себично, него је питање наше одговорности, јер тек тиме можемо престати да повређујемо и друге, јер ћемо престати да од њих очекујемо оно што примећујемо да нам је потребно и нећемо их кривити због тога што то не могу да нам пруже:
”Оно што ме тренутно спречава јесу моја пажња и моје мисли, које нису увек усмерене на мене и на мој проблем и моје емоције, а све долази од тога јер немам подршку мог мужа, већ дуги низ година. Покушавам да се прилагодим њему, његовим захтевима и расположењу. Не понашам се у складу са својим потребама и емоцијама.”
Да, када ”покушавамо да се прилагодимо туђим расположењима”, ”тада се не понашамо у складу са својим емоцијама”. Једноставно је: Док ја горим (док сам запаљен), не могу да гасим пожар код тебе.
Такав начин функционисања у настаје као последица повреда (траума) које носимо у нашим душама, када смо као деца директно или индиректно научени да морамо да одбацимо оно што осећамо како бисмо могли да се повежемо са родитељем од кога смо били потпуно зависни (”Шта плачеш!”; ”Теби није лако?! Па ко мене пита како је мени?!”; ”Зашто не желиш ___ (то и то)?! У гроб ћеш ме отерати…”).
Наравно, као православни хришћани јесмо позвани да служимо другима, али је велика разлика да ли то чинимо из страха и траума или из љубави и слободе. Када је оно прво (страх и трауме), тада остајемо заглављени и нити искрено служимо другима (ропћемо, оптужујемо, осуђујемо), нити смо тиме ближи Христу, па не буде на корист ни нама ни њима…
Да бисмо другима искрено служили и били на корист и њима и нама, потребно је прво да посветимо пажњу томе шта се у нама дешава (нпр. Како се осећам ”када немам подршку мог мужа” и шта радим са тугом, болом, страхом које тада препознам? Да ли ја за себе знам како да се ослободим тога или и моје расположење зависи од њега?).
Тиме мењам себе и тада могу искрено, слободно и са љубављу да служим другима (уместо да очекујем да они мени то пруже, ја у Христу то проналазим посвећујући пажњу ономе шта се у мени буди и тек када научим како са тим, тек тада могу то и другима да пружим).
У почетку је ово веома тешко (усмеравати пажњу на сопствене помисли и покрете срца), јер је наш ум научио да напушта наше срце трчећи за мрвицама љубави других људи и несхватајући (још увек немајући то искуство) да је Љубав (Бог) већ у њему самом…
О томе говори свети пророк Јеремија: ”Тешко човеку који се узда у човека (а не у Бога), тело сматра снагом својом и од Господа одступа срце његово” (Јер 17, 5).
Уколико се вежбамо у томе да нашу пажњу усмеравамо на наше мисли и покрете срца (емоције, жеље, вољу) тражећи од Христа оно што не добијамо од људи, временом се ”наша жалост окрене на радост”.
Не кажем да је лако, али јесте могуће ако то довољно јако желимо и улажемо труд.
”Не губи време јурећи лептире. Уреди своју башту и они ће сами доћи.”
(Јапанска пословица)
