Znate onu staru šalu kada se jedna devojka žali svojoj drugarici na svog momka: ”Jeste da mi je momak psihopata i da me proganja…, ali barem mi je u tome posvećen”.
Iako može zvučati veoma surovo, ova šala nosi u sebi bolnu istinu o tome koliko svako od nas ima duboku prirodnu potrebu da bude nekom privržen… i da mu se neko posveti.
Strah od gubitka odnosa (separacioni strah), koji ”vučemo” od detinjstva vremenom počne da se prenosi i na naše odnose sa supružnikom, verenikom/verenicom, momkom/devojkom… I to dodatno stimuliše anksioznost.
Jednom prilikom je dr Gabor Mate rekao: ”Ako želite da vidite koliko ste emotivno ispovređivani, uđite u brak sa nekim i postaće vam ubrzo veoma očigledno”.
I to zaista jeste tako zato što u braku postajemo jako blisko emotivno upućeni jedno na drugo i tada iz nas izlazi sve ono što nismo ni znali da je duboko skriveno u nama.
Ukoliko nismo imali adekvatnu povezanost (emotivnu usklađenost, izvesno i sigurno povezivanje) sa našim roditeljima, velika je verovatnoća da ćemo kasnije u vezama pristajati na ”bilo šta što nam se ponudi”, makar nas to i povređivalo.
Kada smo odrastali pod konstantnim strahom od gubitka odnosa sa roditeljem (ili jednostavno u nemogućnosti da se sa njim povežemo), i kada potom ućemo u odnos sa supružnikom, način na koji smo se emocionalno povezivali sa našim roditeljima se tada prenosi i na taj odnos, što često još više intenzivira anksioznost u nama.
Pri tome, naš supružnik može szvarno da bude čak i ”najbolja osoba na svetu”, ali to neće umanjiti strah u nama da će on ”jednog dana da shvati kakva sam i ostavi me”, ”da ću mu dosaditi”, jer ”zaslužuje bolju”….
Zašto?
Zato što je to naš strah… a ne njegov. I koliko god nas drugi razuveravali, oni ne mogu umesto nas promeniti način koji se mi u sebi nosimo sa našim sopstvenim strahom. Mogu nam biti velika podrška u tome, ali ne mogu oni umesto nas napraviti tu promenu u nama.
Kada smo godinama odrastali u neizvesnom načinu emotivnog povezivanja i usklađivanja, naša biohemija mozga je izmenjena i tada mozak i nervni sistem funkcionišu kao da je i dalje ”ratno stanje” i da ”svakog trenutka možemo biti povređeni”.
Emocije poput ljutnje, tuge, straha, stida koje ne budu viđene od roditelja i ne posveti im se adekvatna pažnja, podstiču formiranje nesvesnih uverenja da ”nisam vredan tuđe pažnje”, ”loš sam pa me zato ovako tretiraju”, ”sa mnom nešto nije u redu”…
I onda nesvesno sve to unosimo u odnos sa supružnikom, često imajući utisak ”da mene opet ne vide i ne razumeju”…
Naučena da skenira i pronađe opasnost kako bi nas na vreme zaštitila, naša psiha, budući da nije imala takvo rano iskustvo u detinjstvu, ne zna kako da tumači i prihvati ljubav i pažnju koju nam sada supružnik posvećuje i to može dodatno da podiže anskioznost u nama, jer nivo neizvesnosti koju stimuliše naše nesvesno uverenje ”kada će me ostaviti” sve više raste i naša psiha neprestano skenira potencijalne opasnosti…
Ukoliko te opasnosti ne pronalazi u realnom svetu oko sebe, ona počinje da ih kreira u imaginarnom (maštom), kako bi imala ”barem nešto opipljivo” na šta može da se usmeri i time ”razreši” napetost (”Ti izmišljaš problem tamo gde ga nema!”)…
Situaciju dodatno čini kompleksnom to što i naš supružnik ima svoj način emotivnog povezivanja (takođe naučen u porodici iz koje je potekao) koji može biti sasvim drugačiji od našeg, što dodatno može uticati na jačanje anksioznosti u nama usled straha koji se intenzivira zbog neizvesnosti ishoda našeg međusobnog odnosa…
Da ne bude zabune: Ne podiže anksioznost u nama naš strah koji se u nama budi, nego to što nismo naučili na koji način da upravljamo našim strahom (tačnije, emocijom koja se zove ”alarmiranost/uzbunjenost”).
Tada usled jake anksioznosti (ispod koje se u stvari samo krije nerazrešen strah da ćemo ”biti ostavljeni”) ljudi u svojim partnerskim odnosima najčešće reaguju na dva načina:
1) Postanu ”preplavljujući”, prezahtevni i imaju nepresušnu potrebu da ih supružnik stalno ”spašava”, ubeđuje da ih vole i da će uvek biti tu. Vremenom im taj supružnik polako postaje ”zamena za roditelja”, nepodmirena potreba iz detinjstva.
Ovakav odnos postane iscpljujuć (posebno za supružnika koji je u ulozi ”roditelja”), jer se stvara jedna simbioza (poput dve hobotnice međusobno isprepletene pa se ne zna ”koji je čiji pipak”).
Vremenom se gube supružnička bliskost i intima… a često vodi i u preljubu.
Kada dođe dete (kada postanu roditelji), jedno od njih dvoje se oseća zapostavljeno, jer sada dete prirodno dobija svu pažnju…
2) Drugi način na koji se ljudi često funkcionišu prilikom povezivanja sa supružnikom jeste ”povlačenje”. Usled prevelike boli koju osećaju na samu pomisao da ”mogu biti ostavljeni/prevareni” (ili kada pokušaju da budu otvoreni sa supružnikom i pri tome se osete povređeno) prvi se povlače u sebe i nesvesno ”zamrzavaju” svoje emocije kako bi mogli da ”kontrolišu” intenzitet bola (”Bolje da se ja prvi isključim jer će tako manje boleti, nego da me on odbaci…”). Sve više izbegavaju bliskost iako čeznu za njom.
Rastu frustracija i nezadovoljstvo što ne mogu da se povežu, ali raste i anksioznost u iščekivanju neizvesnog ishoda njihovog odnosa…
Često se osećaju ”odvojeno od sopstvenog tela” i intima im predstavlja veliki izazov jer ne mogu da se opuste. Zato pokušavaju da pokažu pažnju na druge načine koji ne uključuju bliskost.
Koliko god žele bliskost i ljubav, u isto vreme ih ona plaši i parališe:
”U vezi sam 2 meseca , on je pažljiv, trudi se veoma, poštuje me, uvek pokazuje koliko mu je stalo do mene, ali ja imam strah da volim, da se prepustim, plašim se da ću biti ostavljena i prevarena ako se prepustim osećanjima…”
Naravno, ova dva prikazana obrasca po kojima se povezujemo nisu jedina, nego su najčešća (barem u mom iskustvu rada sa ljudima)…
I jedan i drugi obrazac samo dodatno intenziviraju nelagodni osećaj anksioznosti zato što je strah od gubitka odnosa i dalje prisutan (i u telu i u psihi), jer osoba nije naučila kako da ovlada svojim strahom svesno ga osetivši u svom telu kako bi počela da razlikuje sebe od sopstvenog straha…
Koliko god da ljudi u ovome iskreno žele da promene sebe i svoj odnos na bolje, često ih u svemu tome (paradoksalno) drži zaglavljenim upravo ”strah od promene”, koji se nesvesno poistovećuje sa tim da ”ako se promenim, izgubićemo odnos”:
”Muči me anksioznost i sprečava me uverenje da neću biti dovoljno tu za supruga i za dete, da će mi promena uzeti previše vremena koje bih mogla provesti sa porodicom”.
Da, istina je da će nešto da se promeni… ali neće se izgubiti ”odnos”, nego će se samo poboljšati kvalitet odnosa koji je do sada bio povređujuć za oboje. Trud koji ulažemo u promenu na bolje nas nikako ne može udaljiti od porodice. Naprotiv. Jedino to nas može približiti njoj i omogućiti nam da budemo bolji supružnik, roditelj.
”Pa kako onda promeniti to?!” Kako promeniti naš supružnički odnos tako da on postane bolji i da u tome ne izgubim tu osobu koju volim?
Princip koji ću opisati izgleda veoma logično i jednostavno… sve dok ne krenemo da ga uporno primenjujemo.
Radi se upravo o tome da su prava rešenja uvek veoma jednostavna, ali ih nije lako primeniti jer zahtevaju dosta truda i upornosti.
Da krenemo:
Prvi korak jeste promena fokusa svesno usmerene pažnje: Sposobnost da našu svesnu pažnju preusmerimo sa drugih na ono što se u nama dešava jeste nešto što se vežba i čemu se učimo…
To ne samo da nije sebično, nego je pitanje naše odgovornosti, jer tek time možemo prestati da povređujemo i druge, jer ćemo prestati da od njih očekujemo ono što primećujemo da nam je potrebno i nećemo ih kriviti zbog toga što to ne mogu da nam pruže:
”Ono što me trenutno sprečava jesu moja pažnja i moje misli, koje nisu uvek usmerene na mene i na moj problem i moje emocije, a sve dolazi od toga jer nemam podršku mog muža, već dugi niz godina. Pokušavam da se prilagodim njemu, njegovim zahtevima i raspoloženju. Ne ponašam se u skladu sa svojim potrebama i emocijama.”
Da, kada ”pokušavamo da se prilagodimo tuđim raspoloženjima”, ”tada se ne ponašamo u skladu sa svojim emocijama”. Jednostavno je: Dok ja gorim (dok sam zapaljen), ne mogu da gasim požar kod tebe.
Takav način funkcionisanja u nastaje kao posledica povreda (trauma) koje nosimo u našim dušama, kada smo kao deca direktno ili indirektno naučeni da moramo da odbacimo ono što osećamo kako bismo mogli da se povežemo sa roditeljem od koga smo bili potpuno zavisni (”Šta plačeš!”; ”Tebi nije lako?! Pa ko mene pita kako je meni?!”; ”Zašto ne želiš ___ (to i to)?! U grob ćeš me oterati…”).
Naravno, kao pravoslavni hrišćani jesmo pozvani da služimo drugima, ali je velika razlika da li to činimo iz straha i trauma ili iz ljubavi i slobode. Kada je ono prvo (strah i traume), tada ostajemo zaglavljeni i niti iskreno služimo drugima (ropćemo, optužujemo, osuđujemo), niti smo time bliži Hristu, pa ne bude na korist ni nama ni njima…
Da bismo drugima iskreno služili i bili na korist i njima i nama, potrebno je prvo da posvetimo pažnju tome šta se u nama dešava (npr. Kako se osećam ”kada nemam podršku mog muža” i šta radim sa tugom, bolom, strahom koje tada prepoznam? Da li ja za sebe znam kako da se oslobodim toga ili i moje raspoloženje zavisi od njega?).
Time menjam sebe i tada mogu iskreno, slobodno i sa ljubavlju da služim drugima (umesto da očekujem da oni meni to pruže, ja u Hristu to pronalazim posvećujući pažnju onome šta se u meni budi i tek kada naučim kako sa tim, tek tada mogu to i drugima da pružim).
U početku je ovo veoma teško (usmeravati pažnju na sopstvene pomisli i pokrete srca), jer je naš um naučio da napušta naše srce trčeći za mrvicama ljubavi drugih ljudi i neshvatajući (još uvek nemajući to iskustvo) da je Ljubav (Bog) već u njemu samom…
O tome govori sveti prorok Jeremija: ”Teško čoveku koji se uzda u čoveka (a ne u Boga), telo smatra snagom svojom i od Gospoda odstupa srce njegovo” (Jer 17, 5).
Ukoliko se vežbamo u tome da našu pažnju usmeravamo na naše misli i pokrete srca (emocije, želje, volju) tražeći od Hrista ono što ne dobijamo od ljudi, vremenom se ”naša žalost okrene na radost”.
Ne kažem da je lako, ali jeste moguće ako to dovoljno jako želimo i ulažemo trud.
”Ne gubi vreme jureći leptire. Uredi svoju baštu i oni će sami doći.”
(Japanska poslovica)
