Толико се трудим да на послу све урадим како треба и онда направим најглупљу могућу грешку која ме данима прогања, иако рационално знам да није смак света…
Да, рационално знамо да није смак света и да “сви греше”, али и даље будемо узнемирени… Зашто?
Зато што си смо ми много више од нашег разума. Људи смо и имамо и емоције које су нам дате да би нас покренуле у одређеном смеру: страх нас покреће на опрез, љутња на борбу, туга нас подстиче да прихватимо оно што изван нас не можемо да променимо…
Нама се само чини да се узнемиримо тек када направимо грешку. Оно што у ствари не видимо јесте то да смо ми већ увелико у страху од тога да не погрешимо и зато када се грешка и догоди преплави нас страх који је све време био у нама и нисмо га свесно приметили и осетили у телу до овог тренутка.
И шта се онда догађа? Следује низ оним самоповређујућих мисли “какав сам ја дебил!”, “заиста нисам нормална!” иза којих се у ствари само крију наша несвесна уверења “да ће сада сви видети да ја не вредим” и “да нисам довољно добра”…
Та уверења буду толико јака и преплављујућа да потпуно изгубимо реалну слику о себи и свим добрим стварима које смо урадили на послу.
Та несвесна уверења и јесу толико јака јер су се развила још у нашем најранијем периоду живота, у детињству. Зато их и није лако превазићи сам… јер су и настала када смо се осећали усамљено и напуштено, када смо се осећали да смо невиђени…и да нисмо вредни туђе пажње.
Када год те преплаве оваква уверења након неке грешке на послу, провери прво како се осећаш (која емоција се у теби пробудиле) а не шта мислиш, јер је велика вероватноћа да се само пробудила нека емоција коју ниси свесно препознао и осетио у телу.
Подсетите себе да као што један твој успех не одређује твоју вредност као особе, исто тако ни једна грешка колико год била не умањује оно ко ти заиста јеси.
Вредиш подједнако као и пре ове ситуације када си погрешио… а можеш вредети још више ако је искористиш да боље упознаш и прихватиш себе.
