Toliko se trudim da na poslu sve uradim kako treba i onda napravim najgluplju moguću grešku koja me danima proganja, iako racionalno znam da nije smak sveta…
Da, racionalno znamo da nije smak sveta i da “svi greše”, ali i dalje budemo uznemireni… Zašto?
Zato što si smo mi mnogo više od našeg razuma. Ljudi smo i imamo i emocije koje su nam date da bi nas pokrenule u određenom smeru: strah nas pokreće na oprez, ljutnja na borbu, tuga nas podstiče da prihvatimo ono što izvan nas ne možemo da promenimo…
Nama se samo čini da se uznemirimo tek kada napravimo grešku. Ono što u stvari ne vidimo jeste to da smo mi već uveliko u strahu od toga da ne pogrešimo i zato kada se greška i dogodi preplavi nas strah koji je sve vreme bio u nama i nismo ga svesno primetili i osetili u telu do ovog trenutka.
I šta se onda događa? Sleduje niz onim samopovređujućih misli “kakav sam ja debil!”, “zaista nisam normalna!” iza kojih se u stvari samo kriju naša nesvesna uverenja “da će sada svi videti da ja ne vredim” i “da nisam dovoljno dobra”…
Ta uverenja budu toliko jaka i preplavljujuća da potpuno izgubimo realnu sliku o sebi i svim dobrim stvarima koje smo uradili na poslu.
Та несвесна уверења и јесу толико јака јер су се развила још у нашем најранијем периоду живота, у детињству. Зато их и није лако превазићи сам… јер су и настала када смо се осећали усамљено и напуштено, када смо се осећали да смо невиђени…и да нисмо вредни туђе пажње.
Kada god te preplave ovakva uverenja nakon neke greške na poslu, proveri prvo kako se osećaš (koja emocija se u tebi probudile) a ne šta misliš, jer je velika verovatnoća da se samo probudila neka emocija koju nisi svesno prepoznao i osetio u telu.
Podsetite sebe da kao što jedan tvoj uspeh ne određuje tvoju vrednost kao osobe, isto tako ni jedna greška koliko god bila ne umanjuje ono ko ti zaista jesi.
Vrediš podjednako kao i pre ove situacije kada si pogrešio… a možeš vredeti još više ako je iskoristiš da bolje upoznaš i prihvatiš sebe.
