Зашто очекивања надређених толико могу да нас узнемире, те да потпуно изгубимо себе у таквим ситуацијама, и како да се са тим носимо?
Знам да ће звучати као клише, али све потиче из детињства… Рани период нашег живота нас обликује баш као што ће и дрво које је младо расти у оном смеру у ком га усмеримо.
Иако смо свесни да наш шеф није наш тата, често се несвесно понашамо према шефу као уплашено дете које стрепи да ли ће га тата-шеф изгрдити и да ли ће бити задовољан нашим резултатима.
Не ради се ту само о страху од отказа или ненапредовања на послу, него о нечему много дубљем. Ради се онесвесном страху од одбацивања и суочавања са дубоко потиснутим несвесним уверењима да ће се остварити наш највећи страх ”да не вредимо довољно” или да ћемо ”остати сами”.
Та немогућност да емотивно одвојимо себе од туђих очекивања и реакција јесте нешто што носимо још из детињства. То посебно има везе са тим како доживљавамо ауторитете.
Оно што је у свему томе добра вест јесте то да ми уопште не реагујемо на речи и поступке наших надређених, него на сопствена несвесна уверења која имамо о себи. Да, добро сте прочитали: Не узнемире нас речи нашег надређеног него оно што ми о себи несвесно мислимо.
”Шта?! Па што ме онда толико узнемире речи шефа ако не реагујемо на туђе речи него на наше уверења?!”
Зато што његове речи само додирну твоје болно место које већ дуго имаш у себи, активирају твоја сопствена уверења која несвесно имаш о себи (”ја не вредим”), као и емоционалну реакцију која се тада буди (страх, туга, фрустрација…).
Ово не само да не пишем да бих те окривио, него напротив: да бих ти помогао да се тога ослободиш!
Како?
Овако: Када научимо да препознамо наша несвесна уверења и да се посветимо томе да их се ослободимо узајамно учећи да препознамо и управљамо нашим емоцијама, тада више не зависимо од тога шта ће нам други рећи, јер знамо која се су нам болне тачке и временом све више можемо да одвојимо себе од емоционалне реакције у нама како бисмо њоме адекватно управљали.
Ослобађамо се од туђих речи и поступака јер постајемо свесни наших дубоких рана које лечимо. Додирујући сопственим рукама ране наше душе како бисмо их зацелили, временом на том месту остаје само ожиљак који на додир туђих речи и поступака не реагује из боли.
Не кажем да је ово лако, али кажем да јесте проверен пут промене и успеха.
Тада природно почињемо да одвајамо и очекивања других од нас, од наших сопствених очекивања од нас самих.
Временом полако долазимо до слободе од тога да ”морамо” да испунимо очекивања других и све више истражујемо шта је оно што заиста ”желимо” да остваримо…
