Zašto očekivanja nadređenih toliko mogu da nas uznemire, te da potpuno izgubimo sebe u takvim situacijama, i kako da se sa tim nosimo?
Znam da će zvučati kao kliše, ali sve potiče iz detinjstva… Rani period našeg života nas oblikuje baš kao što će i drvo koje je mlado rasti u onom smeru u kom ga usmerimo.
Iako smo svesni da naš šef nije naš tata, često se nesvesno ponašamo prema šefu kao uplašeno dete koje strepi da li će ga tata-šef izgrditi i da li će biti zadovoljan našim rezultatima.
Ne radi se tu samo o strahu od otkaza ili nenapredovanja na poslu, nego o nečemu mnogo dubljem. Radi se onesvesnom strahu od odbacivanja i suočavanja sa duboko potisnutim nesvesnim uverenjima da će se ostvariti naš najveći strah ”da ne vredimo dovoljno” ili da ćemo ”ostati sami”.
Ta nemogućnost da emotivno odvojimo sebe od tuđih očekivanja i reakcija jeste nešto što nosimo još iz detinjstva. To posebno ima veze sa tim kako doživljavamo autoritete.
Ono što je u svemu tome dobra vest jeste to da mi uopšte ne reagujemo na reči i postupke naših nadređenih, nego na sopstvena nesvesna uverenja koja imamo o sebi. Da, dobro ste pročitali: Ne uznemire nas reči našeg nadređenog nego ono što mi o sebi nesvesno mislimo.
”Šta?! Pa što me onda toliko uznemire reči šefa ako ne reagujemo na tuđe reči nego na naše uverenja?!”
Zato što njegove reči samo dodirnu tvoje bolno mesto koje već dugo imaš u sebi, aktiviraju tvoja sopstvena uverenja koja nesvesno imaš o sebi (”ja ne vredim”), kao i emocionalnu reakciju koja se tada budi (strah, tuga, frustracija…).
Ovo ne samo da ne pišem da bih te okrivio, nego naprotiv: da bih ti pomogao da se toga oslobodiš!
Kako?
Ovako: Kada naučimo da prepoznamo naša nesvesna uverenja i da se posvetimo tome da ih se oslobodimo uzajamno učeći da prepoznamo i upravljamo našim emocijama, tada više ne zavisimo od toga šta će nam drugi reći, jer znamo koja se su nam bolne tačke i vremenom sve više možemo da odvojimo sebe od emocionalne reakcije u nama kako bismo njome adekvatno upravljali.
Oslobađamo se od tuđih reči i postupaka jer postajemo svesni naših dubokih rana koje lečimo. Dodirujući sopstvenim rukama rane naše duše kako bismo ih zacelili, vremenom na tom mestu ostaje samo ožiljak koji na dodir tuđih reči i postupaka ne reaguje iz boli.
Ne kažem da je ovo lako, ali kažem da jeste proveren put promene i uspeha.
Tada prirodno počinjemo da odvajamo i očekivanja drugih od nas, od naših sopstvenih očekivanja od nas samih.
Vremenom polako dolazimo do slobode od toga da ”moramo” da ispunimo očekivanja drugih i sve više istražujemo šta je ono što zaista ”želimo” da ostvarimo…
