Када се спремамо за брак, углавном сву нашу пажњу усмеравамо на другу особу тражећи је у мору људи, надајући се да ће “коначно наићи та права, идеална особа” која има све ставке са наше листе жеља.
Добро је што тражимо “праву особу”, али можемо дуго лутати ако је тражимо на погрешном месту.
Та “права особа” се не налази негде тамо у изласку, у Цркви, на прослави, негде далеко изван нас. Она се већ налази у нама, у ономе ко ми тренутно јесмо и чему (не)свесно тежимо.
Како?
Једно од основних правила коме сам се научио радећи са људима јесте да супружници проналазе једно друго углавном на истом ступњу емотивне (не)зрелости. Да, често мислимо да смо емотивно зрелији од супружника (момка/девојке) јер “ево, он се понаша као дете па ја морам да му будем мама”…
Међутим, степен незрелости није само у томе да ли се неко понаша “као дете”, него може бити и у томе да смо се ми заглавили у улози спасиоца и родитеља нашим родитељима (па то постанемо и нашем супружнику). Ово понашање “као дете” је само очигледнији вид незрелости, али не и једнини.
Нема ништа лоше у томе што се повезујемо на нивоу истог ступња емотивне (не)зрелости. Напротив, то може бити управо позив на пут узајамног сазревања и узрастања… И управо брак то и јесте, тј. требало би да буде: Заједничко сазревање у тајни љубави којој се непрестано учимо сваког дана кроз однос са Хростом.
Брак и јесте пут постајања “правих особа”, тј. остваривања све оне лепоте и доброте Божије у нама која тренутно у нама постоји тек као семе од Бога нам посађено у душу. Грешимо у рачуници: очекујемо “праву особу” не схватајући да права особа тек може да се постане кроз наш узајамни однос уколико постоји искрена воља и труд.
Зато се и не ради о томе да тражимо негде тамо ту “праву особу” коју очекујемо као “готов производ” за задовољење наших потреба. Напротив. Обоје смо тек на путу сазревања и узрастања и у оној мери колико видим то у себи и код себе, само у тој мери ћу моћи и теби да помогнем. И обрнуто: колико ти то видиш код себе и прихватиш да ти предстоји суочавање са собом, само у тој мери ћеш и ти мени моћи да помогнеш.
Нисмо “прави”, али можемо то постати једно другом ако постоји обострана воља и жеља који се пројављују конкретним делима у нашем труду.
Наравно, постоје особе које су нам сличније и сродније, али то нас такође може збунити: То што имамо много тога заједничког је тек добра основа, али она може уродити плодом тек ако постоји обострана воља да радимо на нама и нашем односу. Палете боје за сликање и четкица су комбинација створена једно за друго, али без покрета руке и ока не настаје слика.
Дакле, прво питање је да ли ја хоћу да се трудим себе да променим зарад нас и нашег односа, а затим и друго питање да ли ти хоћеш себе да промениш зарад нашег односа? У томе се рађа љубав која подразумева непрестани труд сваког дана и у оним најмањим стварима између нас.
“Да ли је он/а права особа за мене?”
Одговор на ово питање крије се у твом одговору на наредна питања:
“Колико сам ја “права особа” сам/а са собом, колико сам у складу са Истином у себи и колико храбро се суочавам са својим сопственим слабостима?”
“Да упознам исту овакву особу као што сам ја, да ли бих је сматрао за “праву особу” за себе, да ли бих пожелео да будем са њом доживотно?”
“Шта би требало да променим код себе да бих ја био таква “права особа” коју очекујем да други буде?”
Праву особу проналазимо у оној мери у којој откријемо и прихватимо колико ми сами нисмо (ис)прав(н)и и почнемо прво себе да мењамо.
