Да ли вам је познат онај тренутак када се осећате тако да бисте најрадије искочили из сопствене коже јер је јако нелагодно оно што осећате, а ни не можете јасно другима да објасните какав је то осећај? Када често ноћима не можете да заспите, а током дана сте пренадражени и никако немате мира? Када се за сваку нову ситуацију на послу или код куће рађа нови страх који вас преплављује? Када је страх толико присутан у сваком сегменту вашег живота, да само очекујете шта ће лоше да се догоди вама или вашим ближњима? Када вас преплави језа јер се мама не јавља на телефон док је зовете и онда имате стоједан сценарио шта јој се могло догодити… а анксиозност само наставља да расте?
Уколико су вам познати неки од ових сценарија, велика је вероватноћа да имате изазов са константном анксиозности у вашем свакидашњем животу. Оно што целу ствар чини још тежом, јесте то што вас околина не разуме. У најбољој намери упућују савете ”да би требало да се смирите” и ”не радите то себи”, ”јер имате много више у животу него неки други”. И онда је резултат још већа анксиозност! Други не схватају да то није нешто што ”ви себи намерно радите”, него нешто што вам се дешава и осећате се немоћно да то промените. И уместо подршке, иако имају најбољу намеру, добијете још и осуду.
И онда тако усамљени у свом том очају посежемо за супстанцама које ће нам ублажити анксиозност. Алкохол, укусна храна у великим количинама, слаткиши, цигара, таблете за смирење… Или поступци који ни вама сами нису јасни, али привремено помажу да се угуши тај ружан осећај анксиозности: куповина непотребних ствари, улазак у свађу са другима, рибање целе куће иако је већ чиста… А када прође краткорочан ефекат тих супстанци и радњи, стање још горе: не само да се вратила анксиозност, него је сада ту са својом најбољом другарицом која се зове кривица. И тако у круг.
Уколико се још искрено трудите да свој живот ускладите са оним чиме нас учи Православна вера, вероватно сте много пута покушали да се молитвом суочите са анксиозним епизодама у вашем животу. Уколико сте успели молитвом да помогнете себи, нашли сте лек. То је то. Само наставите.
Уколико се и поред молитве и даље појављује анксиозност и омета вас и у молитви и не престаје, велика је вероватноћа да постоји изазов једним осећањем које психа не препознаје у датом тренутку, па из тог разлога не можете да саберете ум на молитву. У том случају вам могу помоћи како да приступите анксиозности која вас омета, како бисте након тога могли да се боље фокусирате на молитву и како бисте превазишли овај изазов.
Да бисте разумели како то можете да урадите, потребно је прво да одговоримо на следеће питање: Зашто уопште долази до таквих напада анксиозности и шта се иза ње крије? Иако ћете пронаћи много различитих одговора на ово питање, у суштини, иза анксиозности се крије један Богом дат механизам наше психе који се може назвати ”алармирање” (узбуњивање). Он нам је дат да би нас, баш попут аларма који навијемо на телефону, побудио да повећамо пажњу и опрез у датим ситуацијама како бисмо себе могли адекватно да заштитимо, дат нам је да би пробудио страх и подстакао нас да будемо опрезни и поступамо у складу са тим. Дакле, дат нам је са добром намером и са њим се рађамо. Да, имамо га још као дете! Да га немамо, не бисмо могли да заштитимо себе јер не бисмо препознавали опасност.
Како онда долази до анксиозности и шта је она? Када нисмо имали прилику да у сигурном окружењу научимо. да свесно препознамо да се у нама пробудио тај аларм и још важније, када смо директно или индиректно научени да не смемо да му верујемо и да је то нешто негативно (”Шта се одмах плашиш?!”; ”Каква си ти кукавица!”, ”Нема шта да се плашиш”…), онда се спонтано развије склоност ка томе да несвесно избегавамо тај осећај алармираности…
Ми њега избегавамо, али он нас не избегава, него наставља да ради јер му је то посао. И онда уместо да будемо алармирани у једном тренутку и одреагујемо у складу са тим (како би аларм одрадио свој посао и заштитио нас), наш систем за алармирање се ”заглави” и стално ”вибрира”, а ми не разумемо шта нам се дешава и ”где се ово што ме иритира гаси”. Тада настаје стање заглављености у немогућности да препознамо алармираност и тако нас обузима анксиозност (узнемиреност).
У реду. Како онда победити анксиозност? За почетак се не трудити да је ”побеђујемо”, него да је боље упознамо посвећујући пажњу алармираности која се буди у датим ситуацијама.
Ево неколико практичних корака који вам у томе могу помоћи:
1. Фокусирати на то да у нашем речнику почнемо да користимо реч ”алармираност” (или ”узбуњеност”) за ситуације на дневном нивоу за које приметимо да нас је нешто у њима узнемирило. Ово ће помоћи јачању свесног препознавања да се у нама дешава нешто конкретно у датом тренутку и полако идемо из неухватљиве магле анксиозности ка обрисима поруке коју нам шаље наш систем за алармирање.
2. Проверите у ком делу тела примећујете највише ту напетост која се буди уз алармираност и потрудите се да је не терате од себе, него да будете довољно отворени да чујете шта жели да вам поручи.
2. Када приметите да се ваш систем алармирања активирао, једноставно будите радознали ”Шта то моје биће жели да ми поручи у овој ситуацији?”. Најчешће ће то бити да будемо опрезни, пажљиви, посветимо додатну пажњу ситуацији у којој смо.
3. Верујте тој поруци која се спонтано пробуди у вама (једна од првих реакција ће бити да је то нешто небитно).
Како бисте приметили резултате ових корака, потребно је да их редовно понављате, по више пута на дневном нивоу, већ и у најмањим назнакама анксиозности, не чекајући да она порасте у великој мери.
