Da li vam je poznat onaj trenutak kada se osećate tako da biste najradije iskočili iz sopstvene kože jer je jako nelagodno ono što osećate, a ni ne možete jasno drugima da objasnite kakav je to osećaj? Kada često noćima ne možete da zaspite, a tokom dana ste prenadraženi i nikako nemate mira? Kada se za svaku novu situaciju na poslu ili kod kuće rađa novi strah koji vas preplavljuje? Kada je strah toliko prisutan u svakom segmentu vašeg života, da samo očekujete šta će loše da se dogodi vama ili vašim bližnjima? Kada vas preplavi jeza jer se mama ne javlja na telefon dok je zovete i onda imate stojedan scenario šta joj se moglo dogoditi… a anksioznost samo nastavlja da raste?
Ukoliko su vam poznati neki od ovih scenarija, velika je verovatnoća da imate izazov sa konstantnom anksioznosti u vašem svakidašnjem životu. Ono što celu stvar čini još težom, jeste to što vas okolina ne razume. U najboljoj nameri upućuju savete ”da bi trebalo da se smirite” i ”ne radite to sebi”, ”jer imate mnogo više u životu nego neki drugi”. I onda je rezultat još veća anksioznost! Drugi ne shvataju da to nije nešto što ”vi sebi namerno radite”, nego nešto što vam se dešava i osećate se nemoćno da to promenite. I umesto podrške, iako imaju najbolju nameru, dobijete još i osudu.
I onda tako usamljeni u svom tom očaju posežemo za supstancama koje će nam ublažiti anksioznost. Alkohol, ukusna hrana u velikim količinama, slatkiši, cigara, tablete za smirenje… Ili postupci koji ni vama sami nisu jasni, ali privremeno pomažu da se uguši taj ružan osećaj anksioznosti: kupovina nepotrebnih stvari, ulazak u svađu sa drugima, ribanje cele kuće iako je već čista… A kada prođe kratkoročan efekat tih supstanci i radnji, stanje još gore: ne samo da se vratila anksioznost, nego je sada tu sa svojom najboljom drugaricom koja se zove krivica. I tako u krug.
Ukoliko se još iskreno trudite da svoj život uskladite sa onim čime nas uči Pravoslavna vera, verovatno ste mnogo puta pokušali da se molitvom suočite sa anksioznim epizodama u vašem životu. Ukoliko ste uspeli molitvom da pomognete sebi, našli ste lek. To je to. Samo nastavite.
Ukoliko se i pored molitve i dalje pojavljuje anksioznost i ometa vas i u molitvi i ne prestaje, velika je verovatnoća da postoji izazov jednim osećanjem koje psiha ne prepoznaje u datom trenutku, pa iz tog razloga ne možete da saberete um na molitvu. U tom slučaju vam mogu pomoći kako da pristupite anksioznosti koja vas ometa, kako biste nakon toga mogli da se bolje fokusirate na molitvu i kako biste prevazišli ovaj izazov.
Da biste razumeli kako to možete da uradite, potrebno je prvo da odgovorimo na sledeće pitanje: Zašto uopšte dolazi do takvih napada anksioznosti i šta se iza nje krije? Iako ćete pronaći mnogo različitih odgovora na ovo pitanje, u suštini, iza anksioznosti se krije jedan Bogom dat mehanizam naše psihe koji se može nazvati ”alarmiranje” (uzbunjivanje). On nam je dat da bi nas, baš poput alarma koji navijemo na telefonu, pobudio da povećamo pažnju i oprez u datim situacijama kako bismo sebe mogli adekvatno da zaštitimo, dat nam je da bi probudio strah i podstakao nas da budemo oprezni i postupamo u skladu sa tim. Dakle, dat nam je sa dobrom namerom i sa njim se rađamo. Da, imamo ga još kao dete! Da ga nemamo, ne bismo mogli da zaštitimo sebe jer ne bismo prepoznavali opasnost.
Kako onda dolazi do anksioznosti i šta je ona? Kada nismo imali priliku da u sigurnom okruženju naučimo. da svesno prepoznamo da se u nama probudio taj alarm i još važnije, kada smo direktno ili indirektno naučeni da ne smemo da mu verujemo i da je to nešto negativno (”Šta se odmah plašiš?!”; ”Kakva si ti kukavica!”, ”Nema šta da se plašiš”…), onda se spontano razvije sklonost ka tome da nesvesno izbegavamo taj osećaj alarmiranosti…
Mi njega izbegavamo, ali on nas ne izbegava, nego nastavlja da radi jer mu je to posao. I onda umesto da budemo alarmirani u jednom trenutku i odreagujemo u skladu sa tim (kako bi alarm odradio svoj posao i zaštitio nas), naš sistem za alarmiranje se ”zaglavi” i stalno ”vibrira”, a mi ne razumemo šta nam se dešava i ”gde se ovo što me iritira gasi”. Tada nastaje stanje zaglavljenosti u nemogućnosti da prepoznamo alarmiranost i tako nas obuzima anksioznost (uznemirenost).
U redu. Kako onda pobediti anksioznost? Za početak se ne truditi da je ”pobeđujemo”, nego da je bolje upoznamo posvećujući pažnju alarmiranosti koja se budi u datim situacijama.
Evo nekoliko praktičnih koraka koji vam u tome mogu pomoći:
1. Fokusirati na to da u našem rečniku počnemo da koristimo reč ”alarmiranost” (ili ”uzbunjenost”) za situacije na dnevnom nivou za koje primetimo da nas je nešto u njima uznemirilo. Ovo će pomoći jačanju svesnog prepoznavanja da se u nama dešava nešto konkretno u datom trenutku i polako idemo iz neuhvatljive magle anksioznosti ka obrisima poruke koju nam šalje naš sistem za alarmiranje.
2. Proverite u kom delu tela primećujete najviše tu napetost koja se budi uz alarmiranost i potrudite se da je ne terate od sebe, nego da budete dovoljno otvoreni da čujete šta želi da vam poruči.
2. Kada primetite da se vaš sistem alarmiranja aktivirao, jednostavno budite radoznali ”Šta to moje biće želi da mi poruči u ovoj situaciji?”. Najčešće će to biti da budemo oprezni, pažljivi, posvetimo dodatnu pažnju situaciji u kojoj smo.
3. Verujte toj poruci koja se spontano probudi u vama (jedna od prvih reakcija će biti da je to nešto nebitno).
Kako biste primetili rezultate ovih koraka, potrebno je da ih redovno ponavljate, po više puta na dnevnom nivou, već i u najmanjim naznakama anksioznosti, ne čekajući da ona poraste u velikoj meri.
