Многи моји клијенти који раде у великим корпорацијама и системима, а по природи су одговорне особе, често дођу до оног чувеног питања: ”Како никога није брига што овај пројекат очигледно неће успети?! Не могу да верујем да нико то не види. А ако виде, како се не нервирају као ја око тога?!”.
Верујем да је свако ко ради у некој већој корпорацији постављао себи ова питања…
Велики системи су комплексни и често руководство ”гледајући шуму не види дрво испред себе”.
Људи тада често прегоре радећи и за друге, осећајући се најодговорније од свих (чак и од оних чија је то фирма!), иако имају потпуно исту улогу и одговорност као и остале колеге и колегинице.
Тај део приче са твојим уверењем да си ”одговоран и за прехладу портира у фирми у којој радиш јер си пре два дана кинуо у пролазу” јесте нешто што је твоје, што је твој изазов и што нема много везе са осталима.
Да, пословна атмосфера може да стимулише то код тебе, али је и даље то нешто што ти у себи носиш (сети се само колико пута си исто тако реаговао и изван фирме у односу са породицом и схватићеш на шта мислим).
Зато би први корак ка промени био да будеш мање преодговоран за цео свет, а одговорнији према себи. (Парадокс је у томе да ћеш том променом постати одговорнији и према другима јер их у себи више нећеш кривити за сопствено стање.)
Како кренути са том променом?
У оваквим ситуацијама једно од могућих решења јесте да се фокусираш на оно шта је ”до тебе” , тј. да прво инсистираш на томе да се јасно издефинише који су твоји задаци и обавезе и шта је конкретно потребно да буде урађено од стране тебе како би ти циљеви били испуњени.
На овај начин већ на почетку помажеш и надређенима да јасније виде (не)реалност онога што се од тебе очекује.
Посебно је корисно ово имати у писаној форми што опширније, јер се у супротном касније често догађа да се ”нисте најбоље разумели” шта се конкретно од тебе очекивало.
”Али шта ако већ тада видим да је нереално да испуним те очекиване циљеве?!”
Тада постоје две опције: Прећутати и константно се оптерећивати ”како да то урадим”, или отворено и љубазно искомуницирати држећи се чињеница.
Уколико одабереш ову другу опцију, најкорисније је искомуницирати у форми питања и фокусирати се на један конкретан корак: Нпр. уместо прећутати или рећи ”Тај посао не може бити урађен квалитетно за то време”, поставити питање: ”Колико је по вашој процени потребно времена да се уради само ова прва ставка у пројекту?” и затим искрено поделити свој утисак држећи се конкретних чињеница из претходних искустава сличних пројеката.
То не значи да ће надређени одмах прихватити твој индиректни позив да преиспита своја очекивања, али значи да можете отворити конверзацију засновану на чињеницама а не из преплављености емоцијама (фрустрације).
Питање је шта ти себи поставиш као циљ у целој тој ситуацији и каква очекивања ти имаш од себе том приликом: Да ли је твоје очекивање од тебе самог да испуниш туђа очекивања (која други имају од тебе) иако су очигледно нереална, или је твоје очекивање од тебе да научиш како да се не преоптеретиш туђим очекивањима?
