Mnogi moji klijenti koji rade u velikim korporacijama i sistemima, a po prirodi su odgovorne osobe, često dođu do onog čuvenog pitanja: ”Kako nikoga nije briga što ovaj projekat očigledno neće uspeti?! Ne mogu da verujem da niko to ne vidi. A ako vide, kako se ne nerviraju kao ja oko toga?!”.
Verujem da je svako ko radi u nekoj većoj korporaciji postavljao sebi ova pitanja…
Veliki sistemi su kompleksni i često rukovodstvo ”gledajući šumu ne vidi drvo ispred sebe”.
Ljudi tada često pregore radeći i za druge, osećajući se najodgovornije od svih (čak i od onih čija je to firma!), iako imaju potpuno istu ulogu i odgovornost kao i ostale kolege i koleginice.
Taj deo priče sa tvojim uverenjem da si ”odgovoran i za prehladu portira u firmi u kojoj radiš jer si pre dva dana kinuo u prolazu” jeste nešto što je tvoje, što je tvoj izazov i što nema mnogo veze sa ostalima.
Da, poslovna atmosfera može da stimuliše to kod tebe, ali je i dalje to nešto što ti u sebi nosiš (seti se samo koliko puta si isto tako reagovao i izvan firme u odnosu sa porodicom i shvatićeš na šta mislim).
Zato bi prvi korak ka promeni bio da budeš manje preodgovoran za ceo svet, a odgovorniji prema sebi. (Paradoks je u tome da ćeš tom promenom postati odgovorniji i prema drugima jer ih u sebi više nećeš kriviti za sopstveno stanje.)
Kako krenuti sa tom promenom?
U ovakvim situacijama jedno od mogućih rešenja jeste da se fokusiraš na ono šta je ”do tebe” , tj. da prvo insistiraš na tome da se jasno izdefiniše koji su tvoji zadaci i obaveze i šta je konkretno potrebno da bude urađeno od strane tebe kako bi ti ciljevi bili ispunjeni.
Na ovaj način već na početku pomažeš i nadređenima da jasnije vide (ne)realnost onoga što se od tebe očekuje.
Posebno je korisno ovo imati u pisanoj formi što opširnije, jer se u suprotnom kasnije često događa da se ”niste najbolje razumeli” šta se konkretno od tebe očekivalo.
”Ali šta ako već tada vidim da je nerealno da ispunim te očekivane ciljeve?!”
Tada postoje dve opcije: Prećutati i konstantno se opterećivati ”kako da to uradim”, ili otvoreno i ljubazno iskomunicirati držeći se činjenica.
Ukoliko odabereš ovu drugu opciju, najkorisnije je iskomunicirati u formi pitanja i fokusirati se na jedan konkretan korak: Npr. umesto prećutati ili reći ”Taj posao ne može biti urađen kvalitetno za to vreme”, postaviti pitanje: ”Koliko je po vašoj proceni potrebno vremena da se uradi samo ova prva stavka u projektu?” i zatim iskreno podeliti svoj utisak držeći se konkretnih činjenica iz prethodnih iskustava sličnih projekata.
To ne znači da će nadređeni odmah prihvatiti tvoj indirektni poziv da preispita svoja očekivanja, ali znači da možete otvoriti konverzaciju zasnovanu na činjenicama a ne iz preplavljenosti emocijama (frustracije).
Pitanje je šta ti sebi postaviš kao cilj u celoj toj situaciji i kakva očekivanja ti imaš od sebe tom prilikom: Da li je tvoje očekivanje od tebe samog da ispuniš tuđa očekivanja (koja drugi imaju od tebe) iako su očigledno nerealna, ili je tvoje očekivanje od tebe da naučiš kako da se ne preopteretiš tuđim očekivanjima?
