Венчали сте се, почео је заједнички живот. Уместо оне идеалне особе твој супружник полако “постаје неко други”, не уклапа се у слику коју си изградио о њему током ваше везе.
Настају први конфликти, али сада не може свако да побегне својој кући. Сада треба лећи у исту постељу.
Почиње сумња и преиспитивање себе да ли смо погрешили…
То су све природне, почетне развојне фазе једног брака. Као и сваки човек, тако и брак има своје развојне фазе, периоде рађања, детињства, пубертета, зрелости. Важно је прилагодити се свакој од тих фаза и радити на себи, а тиме и на нашем односу.
У почетку се у браку буде све наше неподмирене потребе из детињства. Треба нам супружник да нас види, чује, вреднује наш труд, препозна нашу вредност, пружи љубав и покаже пажњу.
То јесу природне потребе, али…док смо деца – тада је задатак родитеља да пронађу начин да подмире те потребе у нама, а када одрастемо подмиривање тих потреба постаје наш задатак, а не задатак нашег супружника!
У томе и настаје проблем, што када уђемо у брак природно се све више зближавамо са супружником и из нас излазе све повреде које носимо још од детињства и онда несвесно то дете у нама очекује да тај други буде све оно што је нама потребно.
Како да ја подмирим те своје потребе? Кроз однос са Христом. Да, знам да звучи апстрактно и неразумљиво, али тако звучи само док о томе размишљамо али не и када почнемо да практикујемо.
Све што не добијамо од других људи, све за чим чезне дете у нама, можемо молитвом тражити и примити од Господа Исуса Христа: “Госоде, не виде мој труд, вређају ме, усамљен сам, молим те Ти буди са мном, ти види мој труд и благослови га љубављу својом”.
Сасвим је природно имати потребе, али проблем настаје у томе да ли разликујемо када реагујемо из повређеног детета у нама вапијући да нас подмире, а када као одрасла зрела особа рањиво и без осуђивања поделимо са супружником да нам недостаје његова блискост, пажња, љубав.
Оно прво нас удаљује, ово друго зближава.
Не губи веру у љубав у браку. Ако је не видиш око себе то не значи да је нема.
Ниси видео ни мртвог човека како устаје из гроба, па опет верујеш у Васкрсење Христово, зар не?
