Kada sam počeo da radim grupnu psihoterapiju sa prvim grupama, počelo je da se događa ono što sam u sebi osećao da će se ostvariti i što me je prizivalo da krenem sa ovim vidom rada:
Ljudi koji se do malo pre nisu poznavali su na video pozivima postali toliko bliski i povezani, da ni sami nisu verovali kako je to moguće. Isti oni su se prethodno plašili da krenu sa mojim programom baš zbog straha od izlaganja pred drugima!
Iz poziva u poziv se ostvarivala lančana reakcija dobrote i saosećajnosti između ljudi koji su do juče bili neznanci.
Dok sam radio sa jednom osobom, u isto vreme sam uviđao kako svi ostali učestvuju i kako dolazi do promene i na njihovim licima.
Kada bih na pozivu razgovarao sa jednom osobom, ostali su se javljali iznenađeni, jer ”kao da slušaju delove iz svog sopstvenog života” i polako su im postajali jasniji njihovi sopstveni mehanizmi po kojima funkcionišu.
I što je još važnije: Shvatili su da nisu sami u onome što ih muči! Upoznali su grupu ljudi sa sličnim iskušenjima i strahovima.
Da bi ovo sve dobro funkcionisalo, na programu sam ustanovio samo dva jednostavna pravila koja važe za sve: Nema osuđivanja drugih učesnika (ni njihovih bližnjih koje spomenu); Čuva se privatnost podataka – sve što je rečeno i imena učesnika ostaju isključivo unutar grupe. Važno mi je bilo da se svi osećaju dovoljno sigurno i da razumeju da nismo ovde da bismo bilo kome sudili, nego da smo svi na istoj strani (roditelj i dete, muž i žena, snaja i svekrva…) i da smo se okupili da bismo menjali sebe, a ne druge ljude.
Pošto sam u radu sa njima primenjivao metodologiju koju sam sam razvio pokušavajući sebi da pomognem, a koja je uključivala rad na emocijama i oslobađanje od zaglavljenosti u traumama kroz život u veri, članovi svake grupe koja je prolazila moj program ”Upoznaj sebe” počeli su da ostvaruju značajne promene u svojim životima, znajući da u svakom trenutku imaju podršku svih ostalih iz grupe.
Grupe nisam ograničavao po godinama ili specifičnosti izazova (bolest, problemi u braku, problemi sa decom…), nego sam ih okupljao na osnovu toga što su se zaglavili u nekom aspektu svog života i po tome koliko zaista žele da pomognu sebi i naprave promenu. Znajući koliko je rad na ovako dubokom nivou sa traumama zahtevan, radim samo sa ljudima koji stvarno žele promenu. To je nešto što je i mene motiviše da im maksimalno pružim sebe u terapeutskom procesu.
Iako bih po svojoj ljudskoj slabosti rado pripisao sebi zasluge za sve ono što su ti ljudi postigli i što trenutno postižu, kada bih to uradio ne bih bio u saglasnosti sa Istinom.
Istina je da se ja jesam potrudio da im budem stručna podrška, ali najveći doprinos njihovoj promeni dala je upravo sama grupa, zajedništvo..
Iskustvo bliskosti, saosećajnosti, razumevanja, prilika da njihova bol bude viđena i ljubavlju isceljena od onih koji su sve to i sami na svojoj koži osetili, umesto osuđivanja njihovih slabosti i posramljivanja nežno suočavanje sa Istinom duhom krotosti ostalih članova grupe… Sve to omogućilo je da spontano procveta duša svakog od njih.
Kako se vi osećate kada prolazite kroz teške trenutke i izazove? Da li imate podršku koja može da vam pomogne? Da li ste se nekada osetili zaglavljeno?
