Jedna od važnih sposobnosti koja se često previdi i zanemari tokom odrastanja jeste sposobnost da naučimo da odmorimo.
Ako se malo osvrnemo, možemo primetiti da kod dece uglavnom razvijamo radne navike i sposobnost da uče, ali ne i naviku da nauče da odmore od učenja i aktivnosti koje imaju tokom dana.
Naravno da je neophodno da deca razviju radne navike, ali isto tako je neophodno i da nauče da prpeoznaju kada su im kapaciteti ispražnjeni i kako da se odmore da bi ih ponovo napunili.
Kada ne naučimo da odmorimo, naša psiha doslovno ne zna da stane sa radom ni kada formalno završimo sa poslom.Procesi u nama ostaju nezavršeni i to nas iscrpljuje.
Posebno je važno imati u vidu da se rast (fizički, emotivni i intelektualni) najviše odvija upravo kada odmaramo, jer tada naša psiha ima priliku da integriše (usvoji) sve ono što smo uradili, a telo da se regeneriše.
Kada kažem ”odmoriti”, ne mislim ovde samo na odmor u smilu spavanja ili ležanja na kauču dok beživotno gledamo TV, nego na sposobnost da izađemo iz stanja visoke pobuđenosti u kojoj smo veći deo radnog dana.
Dok bi za decu odmor bio kroz igranje, jer se u igri isključuju mehanizmi odbrane i igra deci omogućava da u sigurnom okruženju osete emocije koje se spontano proživljavaju u datom trenutku, za odrasle bi odmor bio aktivnost u kojoj osoba može da bude u dodiru sa svojim unutrašnjim procesima, ali da se pri tome ne napreže. Jedna od takvih aktivnosti bi mogla biti molitva, ili boravak u prirodi (kratka šetnja).
O ovom iskustvu nam svedoče i drevna monaška pravila prema kojima bi monah pet puta tokom dana prekidao svoj posao (rukodelju) kako bi se pomolio i odmorio svoj duh u naručju Boga.
Ukoliko ne naučimo da odmorimo, ni naš rad ne može biti produktivan, jer će nas vremenom voditi u udaljavanje od nas samih i pregorevanje. Tako vremenom ”zamrzimo” posao kojim se bavimo, ne shvatajući da nam se u stvari samo ne sviđa način na koji funkcionišemo mi sami u tom poslu, jer se osećamo nemoćno da promenimo naš odnos prema njemu.
Zato je veoma važno pomoći našoj deci da nauče da se odmore od aktivnosti tako što ćemo ih povremeno pozivati na neku zajedničku igru u kojoj ćemo biti upućeni jedno na drugo.
Наравно, да бисмо могли помоћи нашем детету да научи да одмори неопходно је да прво сами то научимо. У томе нам понекад заиста јесте потребна стручна подршка, јер се догађа да наш нервни систем услед година и година рада остаје заглављен у симпатичкој функцији која има за циљ да нас покреће како бисмо постигли све што мислимо да је потребно урадити.
Odmor je pauza od ”morenja” (brige), raѕvijanje sposobnosti da se ne prepuštamo ”brigama koje nas more”.
