Imam utisak da smo se mnogo udaljili od molitve… Bilo da se molimo ili ne, nekako nam je molitva postala daleka i bezživotna. Kao da nesvesno očekujemo da moliti se znači umrtviti sebe dok stojimo pred zastrašujućim i dalekim Bogom… Izgleda da zaboravljamo da je molitva nešto najnežnije, najintimnije i najlepše što nam je dato da bismo bili bliski sa našim Ocem.
Često nas od molitve udaljava strah “da li se dobro molim i hoće li se sada Bog naljutiti na mene ako se ne molim pravilno?!”. I onda vremenom tu nelagodu koja nam se javi tokom molitve vezujemo nesvesno za samu molitvu i posle imamo otpor da se molimo… Ta nelagoda se prevazilazi upravo molitvom, tj. ako istrajemo u molitvi i onda kada se budi nelagoda.
Dokle god čovek ima dobru nameru, spremnost da posluša svog sveštenika/duhovnika i neguje svoju želju sa Bogom, nemoguće je da ne nauči da se moli. Molitva je urođena čoveku. Ona je poput duhovnog instinkta. Baš kao što beba instinktivno zaplače da dozove roditelja, tako je čovekovom duhu dato da molitvom priziva svog Tvorca, jer molitvom duša traži onoga od koga je stvorena i ka kome ide. Molitvom čovek pronalazi smisao svog života (Da, ne ide to baš tako brzo kako bismo mi hteli, ali to ne menja činjenicu da se molitvom dolazi do smisla života ako istrajemo).
Naša nevešta ali iskrena molitva je poput gukanja bebe svom roditelju. Iako beba ne izgovara još uvek ono što želi da kaže, da li to roditelja sprečava da je čuje i oseti? Da li se majka raduje njenom zvuku iako nije vešto formulisana misao? Tako je i sa našom molitvom Bogu… Ona je nešto najživotnije i najspontanije, ona je bujanje života u nama, a ne umrtvljeno ponavljanje reči. Ne možeš pogrešiti ako se iskreno moliš Bogu makar i svojim sopstvenim rečima:
“Uvek kada tvoja duša hoće da se moli sopstvenim rečima, treba joj pustiti na volju. Daj joj tu slobodu. Tada ćeš se moliti od srca i takva molitva će se lakše uzdići Gospodu. Sopstvena molitva je plodonosnija od svih drugih. Naše molitveno mucanje, koje u veri i ljubavi potiče iz srca, Gospoda raduje više nego bilo šta drugo. I sama duša pri tome lebdi od radosti, zagreva se, oduševljava, oživljuje…” (Sv. Teofan Zatvornik; iz knjige Obitavanje bezgraničnog u srcu).
Nedostaje nam, čini mi se, i strpljenja da se naučimo molitvi, te onda olako odustanemo ako molitva ne ide onako kako bismo želeli… Zato se u molitvi učimo i strpljenju.
Ne shvatamo da je molitva umetnost i da je potrebno truda i vremena da bismo naučili da se molimo: “Za umetnost molitve važi isto što i za svaku drugu: ona se ne usvaja kroz teoretsko poznavanje, već kroz upražnjavanje tokom celog života” (sv. Teofan Zatvornik).
Ne radi se o tome da smo naučili da se molimo “onda kada velika i očigledna čuda počnemo da činimo našom molitvom”, nego o tome da se u molitvi smiri naša volja i gordost “što nije onako kako bismo mi želeli”. Kada naučimo da u molitvi sagledavamo milost i ljubav Božiju naspram naših promašaja I DA TADA NE POBEGNEMO OD BOGA nego da smireno ostanemo da predstojimo molitvom pred njim… tada počinjemo da se učimo molitvi.
Možda se varam, ali sve više mi se čini da podsvesno molitvu doživljavamo kao nešto pasivno, kao nešto što je “nasuprot konkretnog delanja”…. U smislu: “Da, treba se moliti, ali zar nećemo još nešto učiniti po pitanju toga i toga…” Bojim se da ne shvatamo da se upravo tek molitvom (u kojoj prisno sjedinjujemo sebe sa Hristom) menjamo mi i naš odnos prema spoljašnjem svetu i da tek na taj način jedino i možemo promeniti to kako ćemo se odnositi prema datoj situaciji koju želimo da promenimo, tj. kako će to “konkretno delanje” da izgleda, a da bude u skladu sa voljom Božijom. Jer oblagodaćeni Duhom Svetim u iskrenoj molitvi, blagodat Božija oblikuje naše misli, srce, postupke… Nema ništa delatnije i konkretnije od molitve, jer baš molitvom delatno sprovodimo reči “da dođe Carstvo Tvoje”, jer Carstvo Božije tada ulazi u ovaj svet kroz nas…
Nije ovo “namenjena samo svetiteljima”, na ovo smo svi pozvani. Koliko ćemo tome poverovati? E, to zavisi od nas i to jeste prostor jačanja naše vere… “Po veri tvojoj neka ti bude” (Mt 9, 29).
Molitva ima neverovatno blagodatno dejstvo i po naše telo. U molitvi se povezuju um i srce, našem biću se blagodatnim energijama Božijim vraća rajska celovitost (=isceljujemo se). Nervni sistem se autoregeneriše, prelazi iz simpatičke aktivacije u parasimpatičku, čime se menja način disanja, rad srca, rad sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem… Nije bez razloga zašto su prve monaške zajednice imale pravilo da se pet puta tokom dana pomole. Zamisli koliko dobroga čovek prima kada molitvom razgovara sa svojim Tvorcem…i koliko bi i nama koristilo da se nekoliko puta tokom dana kratko pomolimo?
U molitvi Hristu svi se sjedinjujemo u jedno. Nismo sami.
“Dovoljno je čitanja, treba delati. Dosta je gledanja kako drugi idu, treba sam da ideš. Tražiš li unutrašnji život – stupi u unutrašnjost (pomoli se)” Sv. Teofan Zatvornik
