Da li ti duša čezne za Bogom i da li te u isto vreme buni to kako da mu predaš sebe? Moliš mu se često rečima ”da bude volja tvoja”, ali se pitaš kako da znaš šta je volja njegova u tvom životu, kako da je prepoznaš? Ukoliko se pronalaziš u ovome, podeliću sa tobom nekoliko misli koje ti mogu pomoći da nastaviš sa svojim putem ka Bogu.
U molitvi “Oče naš” molimo se “neka bude volja tvoja”. Ukoliko se iskreno molimo, to bi značilo da molimo Boga da u svakoj našoj životnoj situaciji zaista bude njegova volja, a ne naša. Međutim, šta ako je njegova volja da se dogodi nešto što mi inače ne želimo i čega se plašimo? Nešto što nam se neće svideti? Npr. da ne položimo ovaj ispit, ne dobijemo posao koji želimo, da nam osoba za koju se molimo ipak ne uzvrati ljubav? Ili da ne ozdravi onaj za koga se molimo? Kako onda i dalje da se molimo da bude volja njegova?
Uostalom, zašto bi Božija volja bila da se dogodi nešto što nama ne prija? Jel’ da? Ako nas voli, zašto bi on želeo tako nešto za nas? Zar je to ljubav?
Zamislite da imate dete od četiri godine koje mora da primi injekciju kako bi ozdravilo, a vi kao roditelj ga vodite prema lekaru i pokušavate da mu objasnite da je to trenutno neophodno i da je ”za njegovo dobro”. Dete u tom trenutku ne može da razume zašto mama dopušta da ga lekar ubode i zašto ne spreči bol ako ga voli, jer to nije prijatno i boli. Tako je i sa nama i Bogom. Teško nam je da poput deteta razumemo njegovu volju i sve dok pokušavamo da je shvatimo na nivou razuma, nećemo uspeti u tome. Imamo potrebu da prvo shvatimo ”pa ćemo onda mi to prihvatiti”.
Međutim, radi se o tome da uopšte nije potrebno da shvatimo Božiju volju da bismo mogli da je prihvatimo. Naprotiv. Potrebno je da je prihvatimo uprkos tome što je ne shvatamo. To je put vere u kome se vremenom na osnovu našeg iskustva u odnosu sa Bogom razvija poverenje. Prvo mu veruj i traži njegovu volju, a tek na osnovu toga ćeš kasnije moći da je razumeš. U veri nema izvesnosti i garancija i baš zato nam omogućava da izađemo iz nas i našeg ograničavajućeg pouzdavanja u sopstveni razum i samodovoljnosti, pouzdavanja samo u sebe i sopstvena “rešenja”. Omogućava nam da rastemo izlazeći iz sebe i oslobađajući se starih navika. U tom izlasku iz sebe verom idemo ka drugom (Bogu) i u njemu otkrivamo novu dimenziju nas… onakve kakve nas je Bog zamislio još i pre nego što smo se rodili.
Vera je “osnov svega čemu se nadamo i potvrda stvari nevidljivih”, kaže apostol Pavle (Poslanica Jevrejima 11, 1) i ta “potvrda stvari nevidljivih” se događa tek onda kada naš život, verujući Bogu, usklađujemo sa njegovom voljom. Tek tada, prepuštajući se njegovoj volji i uvidevši kako je Bog premudro uredio tu situaciju za koju smo brinuli, iskustveno otkrivamo veliku istinu života: Ne moram ja brinuti, Bog brine o meni i umesto mene i to mnogo bolje nego ja… moje je samo da tražim njegovu volju i usklađujem svoj život sa njom!
Božija volja da se dogodi nešto što nama TRENUTNO ne prija uvek postane jasnija tek KASNIJE, ukoliko iskreno sa sobom sagledamo tu pređašnju situaciju. Problem je u tome što nam je teško da poverujemo da je nešto za nas dobro, kada našem razumu U TOM TRENUTKU to izgleda kao nešto što jako želimo, a ne dobijamo. I baš kao i kod deteta koje ne dobija igračku koju želi, preplave nas frustracija, tuga, bes koji se probude u nama, a budući da ih ne budemo svesni, razum to tumači tako što se onda razočaramo i sumnjamo… mislimo “da nas je Bog napustio i zaboravio”. Umesto da prepoznamo sve to što se probudilo u nama i smirimo naš ego, prihvatajući sva nelagodna osećanja i prinoseći ih uporno kroz molitvu Bogu, mi počnemo da sumnjamo u njegovu volju i snagu naše molitve.
Tek ukoliko u tim teškim, i našem razumu neshvatljivim, situacijama odlučimo da verujemo Bogu iako ”nema smisla”, tek tada možemo otvoriti naše srce i predati mu sebe. Ne: ”Kada vidim, verovaću”. Ne. Tada nećeš verovati, nego ćeš znati jer vidiš. Verovati možeš samo pre nego što vidiš i zato vera jeste put našeg uzrastanja.
I tek nakon mnogo takvih situacija u kojima smo verovali tražeći Božiju volju počinjemo da sklapamo tačkice tih trenutaka koji nam ranije nisu bili jasni, ali sada sa ove distance posmatrajući ih možemo uvideti koliko je bilo koristi u svim tim trenucima u kojima nam nije bilo razumljivo ”zašto je Bog to dopustio”.
”Ali ja imam situacije od ranije kada sam mu verovao i još uvek ih ne razumem”. Znam. Za neke od njih je potrebno još strpljenja. Mnoge od njih ćemo shvatiti tek kada stanemo pred Boga, ”jer sada gledamo kao u zagonetki, a onda ćemo licem k licu” (Prva poslanica Korinćanima 13, 12).
Zašto se mi uopšte molimo ”da bude volja tvoja”?
Tražeći volju Božiju u našim životima, mi u stvari njega molimo da nam pomogne da dođemo do najbolje verzije nas samih, do naše suštine, do onoga kako nas je Bog predivno zamislio još kada nas je stvarao i doveo u ovaj život. Molimo ga da nam bude pomagač na putu traganja za nama samima. Kao da mu kažemo: ”Hvala ti na životu koji si mi dao, shvatam da je on dar, jer sam mogao i da ne postojim. Verujem da ti sve stvaraš lepo i dobro. Molim te pomozi mi da otkrijem i pronađem tu lepotu i dobrotu u meni.”
Problem nastane u tome što mi nesvesno očekujemo da ta Božija pomoć, tj. njegova volja, bude onako kako smo mi to zamislili, kako nama odgovara. I toga uopšte nismo svesni. Nismo toga svesni sve dok se ne ”razočaramo” ili posumnjamo, jer nam je teško da prihvatimo ovakvu njegovu volju. Tada postane očigledno to da smo se za jedno molili (volju Božiju), a potajno u srcu drugo očekivali (volju našu). Zato nam posle bude toliko teško i da prihvatimo njegovu volju… jer nije istovetna sa našom. Ali upravo to i jeste smisao Pravoslavne vere: Tražiti Boga i njegovu volju, a ne sopstvenu volju. Jer u traženju volje Božije i učenju sebe da je prihvati, čovek polako prerasta ograničenja svog ega, oslobađa se samodovoljnosti i pouzdanosti samo u sebe čime biva ograničen sopstvenim kapacitetima i otkriva svoj puni potencijal u onome kako ga je Bog zamislio.
Upravo to je bio problem Adama i Eve: Odlučili su da slede svoju volju i vodili su se svojim egom i razumom, pa su zato izgubili mogućnost da uzrastu i postanu ”bogovi po blagodati”, kako to kažu sveti oci. Da, Bog je za njih i sve ljude imao zamisao da mu postanu što sličniji, da verujući mu i trudeći se da ne uzmu plod sa zabranjenog drveta postanu besmrtni prebivajući u zajednici sa njim, jer je on izvor besmrtnosti. Međutim, umesto da veruju Bogu i žele ”njegovu volju” (kojom je trebalo da budu spaseni), oni su poželeli da postanu slični Bogu na pogrešan način: Iz gordosti su poverovali da mogu postati besmrtni bez poverenja Bogu i bez truda… Odlučili su da ne žele da bude ”volja njegova”, nego volja njihova.
Kako znamo koja je bila volja Božija za čoveka kada nas je stvorio? I kakve to na kraju krajeva ima veze sa nama danas?
Prepuštanjem volji Božijoj prepuštamo se otkrivanju one bogolikosti u nama sa kojom nas je Bog stvorio. Na prvim stranicama Svetog Pisma imamo veoma jasno svedočanstvo šta je volja Božija za svakog čoveka. Stvarajući čoveka, Bog kaže: ”Hajde da stvorimo čoveka da bude kao što smo mi (Sveta Trojica)… I stvori Bog čoveka po liku svome i podobiju” (Knjiga postanja 1, 26-27). Dakle, Božija volja je da mu našim životom postanemo što sličniji i da u zajednici sa njim prevaziđemo smrt. A ako smo stvoreni da bi ličili na Boga i našim trudom mu postajali sve sličniji kroz život, onda bi trebalo da se prema sebi i drugima odnosimo onako kako se on sam odnosi prema nama i drugima: sa staranjem, brižno, pažljivo, sastradavajuće…s’ ljubavlju.
Откривање воље Божије је процес у коме упознајемо Бога у нама. Није нимало лак, али је прелеп и ослобађајући. Ослобађа свих наших страхова, анксиозности и претераног размишљања ”како ја да нешто не погрешим”. Јер ”ако желим твоју вољу Боже и молим те да ми даш снаге у томе, онда ћу се ја потрудити да урадим оно што је до мене, а сав исход препуштам теби”. Traženje volje Božije me polako oslobađa straha od neizvesnosti ishoda situacije o kojoj brinem.
Važno je pitanje ”Zašto nam je stalo da znamo šta je volja Božija u našem životu?”. Koji je motiv te naše želje? Da li zbog toga što se bojimo da ne pogrešimo i ne budemo kažnjeni ako uradimo nešto što nije po njegovoj volji, ili zato što mu celim bićem težimo i imamo iskrenu želju da pronađemo put koji je on zamislio za nas i pre nego što nas je stvorio?
Ako tražimo volju njegovu samo iz straha da ne pogrešimo i ne ispadnemo krivi, sva naša pažnja će biti usmerena na moguće greške i umesto da gledamo u Svetlo ka kom idemo, pogled će nam biti spušten na svaki moguć i nemoguć greh. To iscrpljuje, jer više razmišljamo o grehu nego o Bogu. Velika je mogućnost da ga tako doživljavamo na osnovu iskustva odnosa sa našim roditeljima, jer smo živeli u konstantnom strahu da ne uradimo nešto pogrešno i ne budemo kažnjeni. Bog nam se ne otkriva kao takav. On nam se daje kao roditelj koji ne gleda na promašaje, nego na ono šta gajimo u našem srcu. Nije mu bitan rezultat kontrolnog, nego namera, trud, upornost i učenje da opet ponovo ustanemo. Bitna mu je naša želja i naša upornost u tome da je ostvarujemo.
Ne zaboravi: Nije da samo mi verujemo u Boga, nego i on veruje u nas. Veruje da ćemo prihvatiti njegov poziv da prevaziđemo ograničenja ovakvog smrtnog života kroz sjedinjenje sa njim u svetom Pričešću. Čim ti je dao život, a i svoj život za tebe budući razapet…
