Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро…
Kada vidimo da ga neka njegova osobina ili način života sprečavaju da bude srećan, pa se to još prenosi i u naš odnos te i mi počinjemo da patimo, tada poželimo da mu pomognemo da se promeni…
Iako imamo dobru nameru, problem je u tome na koji način pokušavamo da je sprovedmo u delo.
Da, promena jeste neophodna, ali put kojim se do nje dolazi često je u potpuno drugom smeru od onoga odakle je mi očekujemo.
Fokusiramo se na to kako da promenimo drugu osobu i njen odnos prema nama, ali ne shvatamo da se to može ostvariti jedino promenom nas i našeg odnosa prema njoj…
Pojasniću to na jednom običnom primeru:
Zamisli da držiš jednu maramu sa osobom koju voliš i želiš da joj pomogneš da se promeni… Ti držiš jedan kraj marame, ta osoba drži drugi kraj. Pokušavajući da je pomeriš prema sebi sa mesta na kom je, vučeš maramu prema sebi nadajući se da će druga osoba to prihvatiti i krenuti da korača prema tebi.
…Ali ona ostaje u svom mestu i samo još više zateže svoj kraj marame. Počinješ da naglo cimaš maramu gore, dole (”talasaš”) ne bi li se druga osoba pomerila iz mesta u kom je…ali ništa. Polako raste frustracija i osećaš se nemoćno, beznadežno… usamljeno.
Ako ne možeš da nateraš i ”namoliš” drugu osobu da promeni svoj način kako se drži za tu maramu i da se pomeri iz mesta u kome je, na koga možeš da utičeš? Ko još drži tu maramu? Ti… Upravo tu jeste moć tvoje slobode: Ako drugi kraj marame na želi da se pomeri prema meni i ne mogu ga naterati na to, mogu ja da otkrijem nove načine kako da koristim moj kraj marame i da se pomerim prema njemu da bismo bili bliže. Kakav je moj hvat marame, to je u mojoj moći…
Ljudi se ne menjaju zato što im govorimo da bi ”trebalo da se promene”. Ljudi se menjaju kada se osete sigurno jer mi naučimo ljubavlju da ih prihvatimo u trenutnom izdanju u kom jesu. Često i tada imaju nesvesnu potrebu da isprovociraju našu burnu reakciju i time ”uvere sebe” da ”ipak nisu vredni ljubavi i strpljenja” i tako ostanu zaglavljeni u strahu od promene, iznova potvrđujući sebi i drugima svoje nesvesno uverenje ”da će na kraju ostati sami”.
Da… na žalost ni pored svog našeg truda nema sigurnosti da će ta osoba prihvatiti našu žrtvu i upornost u ljubavi…, ali sa našim trudom i verom raste i mogućnost da se to dogodi. Već i u tom našem trudu mi polako menjamo sebe na bolje i ljubav donosi dobro i nama samima.
Ne zaboravi da ni Bog ne može naterati čoveka da se promeni i prihvati ljubav koju mu Hristos pruža, ali ga to ne sprečava da ga i dalje voli i nada mu se. Ne može naterati čoveka da mu dođe, ali je mogao On doći čoveku postavši i sam čovek… Tako smo mu i mi prišli, jer je On prvi prišao nama (”Mi ljubimo njega, jer On prvi zavole nas” 1Jn 4,19).
Ne možeš naterati drugog da se promeni, ali možeš naučiti kako da ti ostvariš tu promenu u sebi… Tada toj promeni u tebi polako prilazi i tvoj bližnji.
