Bog stvara svakog čoveka, uključujući i tebe, sa toliko lepote u njemu, talenata i kreativnosti…
Pogledaj svako dete koje dolazi na ovaj svet. Milo, nežno, prelepo u svojoj različitosti… a onda ubrzo biva neshvaćeno, odbačeno i zbunjeno. Nerazrešeno nasleđe porodičnih trauma i povreda koje smo iskusili na sopstvenoj koži, poput tužnog miraza ostavljamo potomcima.
Nezalečene rane nas odraslih krvare po nevinoj deci. Ne samo našoj biološkoj deci, nego i po detetu u nama, liku Božijem u nama… Detetu koga odbacujemo i često ga se stidimo, jer ni ne znamo kako bi mu prišli u sebi.
Vremenom naučimo da se skrivamo od sebe i od drugih pogrešno ubeđeni da ne vredimo, da je vredno ono što drugima “treba” od nas, a ne ono što mi jesmo u našoj suštini. Zaboravimo da iskreno drugom možemo dati samo onoliko koliko smo naučili da primamo od Boga.
I tada, budući uplašeni, posumnjamo u Boga u nama i poverujemo više ljudima nego Bogu, pokušavajući da postanemo sve ono što drugi od nas direktno ili indirektno očekuju da budemo: Zabavni, spasioci, nasmejani iako nam se plače, grubi, žrtve koje treba spasavati, uspešni/neuspešni i odveć umorni od toga, dobra devojčica, opak momak, pobožnog izgleda…
To, da bi trebalo da budemo ono što drugi očekuju od nas, a ne ono za šta nas je Bog stvorio, to je uverenje zbunjenog deteta u nama. Deteta koje je moralo da napusti sebe i postane sve ono što je drugima potrebno da ne bi izgubilo odnos sa onima do kojih mu je stalo, koji su mu bili neophodni. Bog nije takav. Hristu si potreban baš onakav kakav jesi, kakvog te je zamislio kada ti je darovao život. Slobodan od stega primoranosti tuđih očekivanja, oslobođen ljubavlju Božijom da poželiš da pružiš drugom ono što mu je na korist u meri u kojoj vidiš da možeš. Slobodno da poželiš, a ne “jer moraš”.
Da, baš tebe i svakog od nas je sa ljubavlju stvarao posebnog i neponovljivog, kao slikar koji stvara svaku sliku potpuno drugačiju, a lepota odiše u svakoj od njih. I baš tebe poziva da sa njim izgradiš poseban odnos, takav kakav neće imati ni sa kim drugim. Da budeš slobodan i iskren prema njemu i sebi i da hrabro pokajanjem prihvatiš delove sebe koje otkrivaš da greše.
Ne zaboravi da te Bog zna bolje nego iko drugi i da te je sa razlogom stvorio takvim. Veruj mu. Veruj njegovom glasu u tebi.
I ne, pronaći sebe ne znači odbaciti i prezreti sve ljude oko sebe, nego odbaciti stare obrasce po kojima smo sa njima funkcionisali i svojom unutrašnjom promenom, usaglašavanjem sa likom Božijim u sebi, prizivati i njih strpljivo, uporno i sa verom na jedan novi, međusobno uzrastajući odnos.
Međutim, često nas parališe strah od promene, jer nam je nepoznata. Draži nam je izvesni jad, nego jad neizvesnosti (dr Brus Peri). I tako posumnjamo da u nama ima ičeg dobrog i lepog. Lakše je otpisati dobro i lepo u sebi, nego se suočiti sa strahom od promene. Takva sumnja je pogrešna, jer njome negiramo i lik Božiji u nama.
Čim čovek otkrije to da ga samo parališe strah od spoznaje sebe, jer veruje da će time izgubiti odnos sa drugim ljudima, već tada je zakoračio jedan korak bliže sebi.
Pogledaj samo tvoje prijatelje. Siguran sam da već prepoznaješ u njima toliko lepog i dobrog, toliko darova od Boga kojim su ukrašeni, odraz Boga u njima. Oni često to sami ne vide kod sebe, baš kao što ni ti ne vidiš to kod sebe i zbuni te kada neko drugi primeti to lepo i dobro u tebi. Nema tu mesta za gordost, jer sve to lepo i dobro u nama jeste dar od Boga (talant). Naše je da ga ne odbacimo, nego umnožavamo i radujemo se, jer time idemo u susret Hristu već ovde i sada.
Pronaći sebe, znači početi živeti usaglašen sa Istinom u sebi. Tada se ostvaruje cilj sa kojim Bog stvara svakog čoveka: Tada čovek postaje dar svetu. Zato znaj, kada povređuješ druge i kada oni povređuju tebe, to nisi ti i to nisu oni. Tada ni ti ni oni ne idete ka cilju. To je tvoja i njihova nezalečena bol koje samo očajno želi da je neko vidi i priđe joj s’ ljubavlju. Zato se ponavlja uporno i ponavljaće se sve dok ne naiđe na ljubav Hristovu u tebi.
Najveći dar koji možeš pokloniti svetu jeste to da budeš ono što duboko u sebi osećaš da jesi, da veruješ Božijoj zamisli o tebi i toj klici koju osećaš u grudima. Da Hristom u sebi skineš okove koji te sputavaju u tome, da se oslobodiš, jer tada kroz tebe Bog postaje još prisutniji u ovom svetu, a ti mu postaješ satrudnik u njegovoj tajni spasenja svih ljudi. I kojim god poslom se bavio, gde god živeo, bio u braku ili ne, tada Hristos kroz prostor koji mu ti otvaraš ostvarujući sebe kroz njega, prosvetljuje tamu ovog sveta.
