Primetio sam da je jedna od čestih nedoumica pitanje da li da se obratimo svešteniku (duhovniku), ili psihoterapeutu kada se suočavamo sa nekim izazovom, ili nam je teško.
Da bismo odgovorili na ovu nedoumicu, potrebno je prvo da razumemo razliku službi ova dva poziva: svešteničkog i psihoterapeutskog, a potom prirodu naše potrebe koja nas je podstakla da uopšte i imamo ovu nedoumicu kome od njih se obratiti.
Koja je razlika između sveštenika i psihoterapeuta?
Razliku svešteničkog služenja i psihoterapeutske delatnosti veoma slikovito je prikazao jedan grčki pravoslavni psiholog Elevterijadis: Ukoliko bi čovek bio kao automobil, psihoterapeut bi onda bio poput automehaničara, tj. neko ko pomaže kada dođe do zastoja, kada se nešto zaglavilo. Automehaničar se na bavi pitanjem kuda bi taj automobil trebalo da ide da bi stigao na cilj, nego radi na tome da on ponovo može da se kreće i da bude funkcionalan. Sa druge strane, sveštenik bi upravo bio poput navigacije (GPS) dajući smernice kako da se stigne na željenu destinaciju (do Hrista), kada da se ubrza ili uspori, gde da se obrati pažnja na opasnost na putu (greh).
Ova kratka analogija veoma jednostavno ističe osnovne razlike sveštenika i psihoterapeuta, ali u isto vreme sjajno prikazuje na koji način su ova dva poziva komplementarna i kako čovek može imati koristi ako ih usaglasi u svom životu. Naravno, ukoliko i sam psihoterapeut ima iskustva u životu u veri i deli taj kontekst sa klijentom, tada je efekat još mnogo veći.
Osnovni smisao svešteničke službe jeste služenje svete Liturgije, čime se Carstvo Božije oprisutnjuje već ovde i sada, kao i propovedanje vere u Gospoda Isusa Hrista. Kada je reč o odnosu sa ljudima, njegov primarni zadatak jeste da pouči o istinama vere, pomogne svakom čoveku na njegovom putu ka Hristu, da ispovedi, sasluša i sa nadom na vaskrsenje uteši. Sveštenik nije tu da bi se konstantno bavio rešavanjem problema koje ima svaki čovek koji mu dolazi. To ne znači da on nema saosećanja i ljubavi i da neće pomoći koliko je u njegovoj mogućnosti, ali je jako važno da se svi podsetimo da je smisao njegove službe da čoveka privede Bogu, a ne da mu ”rešava probleme”.
Sa druge strane, osnovna služba psihoterapeuta jeste u tome da čoveku pomogne da razume šta se u njemu događa, zašto ponavlja postupke koje ne želi, zašto se zaglavio u nekom odnosu, ima napade panike, visoku anksioznost i strahove, nezdravi osećaj krivice itd., a potom i da mu pomogne da dođe do željene promene. Ni psihoterapeut nije neko ko će umesto klijenta rešiti njegove životne izazove ili mu govoriti šta bi on ”trebalo da radi”, ali mu u jednom sigurnom i podržavajućem odnosu može pomoći da polako osvesti obrasce po kojima postupa, razume njihovu funkciju i počne drugačije da funkcioniše.
U kojim situacijama se onda obraćamo svešteniku, a u kojim psihoterapeutu?
Ukoliko osećamo potrebu da se ispovedimo i sagledamo naše životne promašaje kroz odnos sa Bogom, tada se svakako obraćamo svešteniku i odlazimo na svetu Tajnu Ispovesti. Isto tako, ukoliko smo u nedoumici kako da postupimo u skladu sa našom savesti kada se nađemo pred nekim iskušenjem, kada je u pitanju naš odnos sa drugima i nismo sigurni šta bi bilo u skladu sa našom savesti, odlazimo na duhovni razgovor sa sveštenikom. Za sva pitanja koja se tiču našeg života u Hristu, kao što su post, sagrešenja, sagledavanje naših strasti, pričešće, potrebno je razgovarati sa sveštenikom.
Za osobe koje žive životom Crkve, psihoterapija može pomoći onda kada i pored svega navedenog i dalje postoji isti izazov sa kojim se suočavamo: npr. kada stalno ispovedamo jedno isto i na neki način ostajemo zaglavljeni u prošlosti ili konstantnom strahu od budućnosti. Psihoterapija može pomoći u rešavanju izazova kao što su: intenzivan nezdravi osećaj krivice u koji se zatvaramo, napadi panike, konstantan osećaj anksioznosti (uznemirenosti), intenzivni strahovi, nemogućnost da postavimo zdravu granicu drugima, konfliktni odnosi sa roditeljima ili decom, naglašena potreba za prejedanjem ili alkoholom, loše podnošenje stresnih situacija, gubitak bliske osobe, intenzivne misli ili opsesivno kompulzivni poremećaj, poremećaj pažnje, ulazak u veze u kojima se ponavlja povređujući obrazac…
Na kraju, što god da prolazite, ne gubite nadu. Ukoliko mislite da ”vama nema pomoći”, znajte da je to samo još jedan razlog više da porazgovarate sa vašim sveštenikom, a nakon toga i sa psihoterapeutom. 🙂
