Наиђе онај период када нас на послу изнервира и најмањи проблем који настане: колега који није урадио онај један задатак који сам га замолила, нестало тонера у штампачу, колегиница ми добронамерно рекла да се не нервирам а ја бих је сада у топ ставила због тога…
То када смо “наелектрисани” и бурно реагујемо на ситуације и људе око нас, то се зове реактивност (када нам је реакција бржа од мисли и не можемо више да управљамо нашим емоцијама).
Већина људи тада мисли да тако реагују само због “рокова који се морају испоштовати” (deadlines), или због “превелике оптерећености на послу” (overload) у последње време…
Свакако да то све доприноси нашој реактивности, али то није и главни узрок зашто тако реагујемо, него су то тек капи које су прелиле већ пуну чашу.
Главни узрок због кога прегоревамо на послу налази се у нама, тачније у нашем начину на који функционишемо.
Не, ово ни случајно не говорим да бисмо “окривили себе”, него да бисмо разумели где се налази узрок како бисмо потом могли да га променимо.
Разлог зашто прегоревамо и бивамо јако реактивни је зато што се МИ константно осећамо преплављени, МИ имамо проблем са постављањем граница, МИ имамо утисак да морамо стално више од себе да пружимо на послу… (наравно, то не искључује могућност да неко стварно од нас и очекује више, али то су ЊЕГОВА очекивања од нас – ствар је у томе како се ЈА носим са тим када ДРУГИ имају очекивања од мене!).
Кључ за промену наше реактивности на послу лежи у томе да променимо нашу ЕМОЦИОНАЛНУ ПОВЕЗАНОСТ СА ПОСЛОМ!
Све док нашу сопствену вредност везујемо за посао, сваку повратну информацију коју добијамо о нашем раду ћемо доживљавати лично… и прегореваћемо. Свака, па и најмања ствар, попут обичног email-а у коме нас нису добро разумели, ће бити окидач за наш унутрашњи немир и бурну реакцију. То ће нас поново водити у претерани рад у коме ћемо константно осећати нелагоду од неизвесности “како ће проћи” то што радимо и временом ћемо да замрзимо посао који радимо иако смо некада уживали у њему…
Не ради се о послу, него о нашој емоционалној повезаности са њим. Као и у вези и браку, уколико не научимо да одвојимо наше емоције од емоција нашег партнера, бићемо “замршени” и све ћемо јако лично доживљавати, чак и оно што уопште није упућено нама.
Не ради се о томе “шта други очекују од мене” на послу, него о томе “на који начин се ја у себи носим са туђим очекивањима од мене”.
Да, не могу да променим туђа очекивања од мене, али могу у себи да променим начин на који се ја носим са туђим очекивањима. То је простор моје слободе и ту могу да научим како да не зависим од других.
Ово се не може променити обичним техникама које прижа “стрес менаџмент”. Такви приступи могу само ублажити последице, али не и отклонити узроке због којих тако функционишем.
За промену је потребно нешто друго.
… Да би се превазишла реактивност на послу о којој сам писао у претходној објави, није довољно да научимо “менаџмент емоција” онако како се он често форсира у корпоративном свету, јер емоције захтевају много дубљи однос са њима, а не површинско заташкавање.
Емоције су нам као људима дате да нас покрену (emotion = energy in motion), а не да бисмо их спутавали и њима сузбијали.
Да би се променио наш емотивни однос према послу неће нам помоћи ни “гураћу још више и боље ћу радити”. Напротив. Тиме само бежимо од себе и касније ћемо платити већу цену тарифом познатом као burnout.
Шта је онда потребно да би се то променило?
Потребно је да прво храбро посветимо посебну пажњу страху који у нама буди узнемиреност због мисли “како ће нас други доживети ако не урадимо посао како они очекују”.
Ту настаје најчешћа грешка која потиче из траума и емотивних повреда из раног детињства: када се у нама пробуди страх, напустимо себе и не посветимо пажњу нашем страху, него сву нашу снагу усмеримо према другима да бисмо били прихваћени од њих (у прошлости од родитеља, а сада од шефа, колектива).
Када освестимо несвесна уверења (нпр. једно од најчешћих: “ако овај задатак не урадим добро сви ће видети да ЈА НЕ ВРЕДИМ ДОВОЉНО и због тога ЋЕ МЕ ОДБАЦИТИ”) и научимо да свесно препознамо страх који се пробудио у нама, и посебно кад развијемо способност да га у телу осетимо и њиме управљамо, тада полако долази до дугорочне промене.
Тада нас више не преплаве страх и узнемиреност, него их на време можемо да препознамо и посветимо им се.
Када научимо да осетимо страх и не бежимо од њега, него да га користимо као позив на опрез, тада више не зазиремо од туђих рекација, јер знамо како себи да помогнемо у нелагодним ситуацијама. Да, ово јесте могуће и томе свакодневно свесочим у раду са мојим клијентима.
За крај бих нагласио: Ово што сам написао је тек рационално појашњење, али да би до промене дошло није довољно само да “разумемо зашто нешто радимо”.
Да бисмо дугорочно применили начин на који функционишемо неопходно је да свесно осетимо емоције у нашем телу и уз стручну психотерапеутску подршку дубински радимо на томе.
Први корак јесте да разумемо шта нам се дешава… али је то тек први корак.
