Naiđe onaj period kada nas na poslu iznervira i najmanji problem koji nastane: kolega koji nije uradio onaj jedan zadatak koji sam ga zamolila, nestalo tonera u štampaču, koleginica mi dobronamerno rekla da se ne nerviram a ja bih je sada u top stavila zbog toga…
To kada smo “naelektrisani” i burno reagujemo na situacije i ljude oko nas, to se zove reaktivnost (kada nam je reakcija brža od misli i ne možemo više da upravljamo našim emocijama).
Većina ljudi tada misli da tako reaguju samo zbog “rokova koji se moraju ispoštovati” (deadlines), ili zbog “prevelike opterećenosti na poslu” (overload) u poslednje vreme…
Svakako da to sve doprinosi našoj reaktivnosti, ali to nije i glavni uzrok zašto tako reagujemo, nego su to tek kapi koje su prelile već punu čašu.
Glavni uzrok zbog koga pregorevamo na poslu nalazi se u nama, tačnije u našem načinu na koji funkcionišemo.
Ne, ovo ni slučajno ne govorim da bismo “okrivili sebe”, nego da bismo razumeli gde se nalazi uzrok kako bismo potom mogli da ga promenimo.
Razlog zašto pregorevamo i bivamo jako reaktivni je zato što se MI konstantno osećamo preplavljeni, MI imamo problem sa postavljanjem granica, MI imamo utisak da moramo stalno više od sebe da pružimo na poslu… (naravno, to ne isključuje mogućnost da neko stvarno od nas i očekuje više, ali to su NjEGOVA očekivanja od nas – stvar je u tome kako se JA nosim sa tim kada DRUGI imaju očekivanja od mene!).
Ključ za promenu naše reaktivnosti na poslu leži u tome da promenimo našu EMOCIONALNU POVEZANOST SA POSLOM!
Sve dok našu sopstvenu vrednost vezujemo za posao, svaku povratnu informaciju koju dobijamo o našem radu ćemo doživljavati lično… i pregorevaćemo. Svaka, pa i najmanja stvar, poput običnog email-a u kome nas nisu dobro razumeli, će biti okidač za naš unutrašnji nemir i burnu reakciju. To će nas ponovo voditi u preterani rad u kome ćemo konstantno osećati nelagodu od neizvesnosti “kako će proći” to što radimo i vremenom ćemo da zamrzimo posao koji radimo iako smo nekada uživali u njemu…
Ne radi se o poslu, nego o našoj emocionalnoj povezanosti sa njim. Kao i u vezi i braku, ukoliko ne naučimo da odvojimo naše emocije od emocija našeg partnera, bićemo “zamršeni” i sve ćemo jako lično doživljavati, čak i ono što uopšte nije upućeno nama.
Ne radi se o tome “šta drugi očekuju od mene” na poslu, nego o tome “na koji način se ja u sebi nosim sa tuđim očekivanjima od mene”.
Da, ne mogu da promenim tuđa očekivanja od mene, ali mogu u sebi da promenim način na koji se ja nosim sa tuđim očekivanjima. To je prostor moje slobode i tu mogu da naučim kako da ne zavisim od drugih.
Ovo se ne može promeniti običnim tehnikama koje priža “stres menadžment”. Takvi pristupi mogu samo ublažiti posledice, ali ne i otkloniti uzroke zbog kojih tako funkcionišem.
Za promenu je potrebno nešto drugo.
… Da bi se prevazišla reaktivnost na poslu o kojoj sam pisao u prethodnoj objavi, nije dovoljno da naučimo “menadžment emocija” onako kako se on često forsira u korporativnom svetu, jer emocije zahtevaju mnogo dublji odnos sa njima, a ne površinsko zataškavanje.
Emocije su nam kao ljudima date da nas pokrenu (emotion = energy in motion), a ne da bismo ih sputavali i njima suzbijali.
Da bi se promenio naš emotivni odnos prema poslu neće nam pomoći ni “guraću još više i bolje ću raditi”. Naprotiv. Time samo bežimo od sebe i kasnije ćemo platiti veću cenu tarifom poznatom kao burnout.
Šta je onda potrebno da bi se to promenilo?
Potrebno je da prvo hrabro posvetimo posebnu pažnju strahu koji u nama budi uznemirenost zbog misli “kako će nas drugi doživeti ako ne uradimo posao kako oni očekuju”.
Tu nastaje najčešća greška koja potiče iz trauma i emotivnih povreda iz ranog detinjstva: kada se u nama probudi strah, napustimo sebe i ne posvetimo pažnju našem strahu, nego svu našu snagu usmerimo prema drugima da bismo bili prihvaćeni od njih (u prošlosti od roditelja, a sada od šefa, kolektiva).
Kada osvestimo nesvesna uverenja (npr. jedno od najčešćih: “ako ovaj zadatak ne uradim dobro svi će videti da JA NE VREDIM DOVOLjNO i zbog toga ĆE ME ODBACITI”) i naučimo da svesno prepoznamo strah koji se probudio u nama, i posebno kad razvijemo sposobnost da ga u telu osetimo i njime upravljamo, tada polako dolazi do dugoročne promene.
Tada nas više ne preplave strah i uznemirenost, nego ih na vreme možemo da prepoznamo i posvetimo im se.
Kada naučimo da osetimo strah i ne bežimo od njega, nego da ga koristimo kao poziv na oprez, tada više ne zaziremo od tuđih rekacija, jer znamo kako sebi da pomognemo u nelagodnim situacijama. Da, ovo jeste moguće i tome svakodnevno svesočim u radu sa mojim klijentima.
Za kraj bih naglasio: Ovo što sam napisao je tek racionalno pojašnjenje, ali da bi do promene došlo nije dovoljno samo da “razumemo zašto nešto radimo”.
Da bismo dugoročno primenili način na koji funkcionišemo neophodno je da svesno osetimo emocije u našem telu i uz stručnu psihoterapeutsku podršku dubinski radimo na tome.
Prvi korak jeste da razumemo šta nam se dešava… ali je to tek prvi korak.
