Многим људима је изазов да након радног времена престану да мисле о послу и да врте филмове од данас или развијају сценарије за сутра.
Не ради се о томе да те особе не желе да се одморе и не носе оне кући посао јер су “радохоличари” по свом избору…
Овде се ради о томе да је аутономни нервни систем остао заглављен у симпатичкој функцији, односно у режиму рада који се зове “бори се или бежи”.
Тај режим рада наше психе нам је дат да бисмо могли да се током дана ефикасно суочавамо са задацима који се пред нас поставе и он нам заиста помаже да имамо већу пажњу, брже реакције и размишљање…
Међутим, проблем настане што се тај мод не угаси аутоматски када ми затворимо врата канцеларије и кренемо кући.
Да би се он искуљчио, потребно је да се укључи други режим рада нервног система, парасимпатикус, који омогућава одмор, сан, варење хране, регенерацију, раст…
“Зашто се не он укључи аутоматски?!”
Зато што му ми индиректно онемогућавамо да се активира тиме што стално остајемо у глави, односно што је на делу overthinkig.
Да би психа ушла у мод одмора и регенерације, неопходно је да свесно уложимо одређени напор да пребацимо фокус са “размишљања” на повезаност са телом (осећања).
То се може постићи усмеравањем свесне пажње на процесе у нашем телу: шта тренутно осећам у грудима, стомаку, врату и раменима?
Циљ је да се вратимо у садашњи тренутак, овде и сада.
Ево једна краћа, једноставна вежба како то можеш постићи:
Када изађеш са посла и седнеш у кола или чекаш превоз, зажмури на кратко и провери које звукове чујеш. Именуј сваки од њих макар били и тихи и на кратко их ослушкуј.
Потом удахни полако и дубоко неколико пута и осети како ваздух улази у твоја плућа док се она шире.
Уколико си верујућ, помоли се. Уколико ниси, пронађи три тренутка за која си захвалан у овом дану.
