Радећи са људима редовно примећујем колико смо се изгубили у препознавању себе као мушкараца и као жена.
Колико су се данас изгубиле вредности које су вековима красиле жену? Где су нестале оне црте које су је чиниле заиста другачијом од мушкарца и посебном?
Све више се женственост, чедност, нежност, топлина и способност да се осети стид презиру и исмевају, док се промовише грубост, саможивост, бестидност.
Све рањиве карактеристике које красе жену и без које нема раста су некако проглашене за слабости и мане, док су се задржале само оне лепе особине које јој омогућавају опстанак и прихватање од стране друштва, али су злоупотребљене на њену штету: способност да издржи много, брижност, флексибилност, физичка лепота.
И у том покушају да буду друштвено прихваћене, примећујем да жене редовно убеђују себе како су оне по својој природи грубе и “гаде се нежности у себи”, не схватајући да је то само одбрана од рањивости и третирање себе баш онако како су нажалост биле често третиране од околине која их је повредила.
И као по правилу, потребно им је само мало искреног поштовања њене нежности и пажње да би се убрзо почела да враћа свом истинском сопству… Убрзо између трња њеног срца пробија пупољак женствености који цвета и овај свет чини пријатнијим местом.
Посебно буде повређујуће за жену када покуша да буду аутентична имитирајући “оно што је пожељно” у пролазним трендовима, јер се тада одриче оне непоновљиве верзије себе за коју је створена.
Не мислим овде само на физички изглед, него на карактерне особине.
Покушај да будемо “другачији” тиме што ћемо имитирати друге како бисмо били пожељни и прихваћени, само нас још више чини несигурним. И то се догађа са разлогом: ниједна жена није створена да би била иста као нека друга. Сваку жену је Бог створио јединствену и непоновљиву у њеној женствености.
Пут до њене посебности крије се баш у откривању женствености у њој, у чедности и нежности.
Када се жена не срами своје женствености, у њој спонтано открива дубину женске мудрости која је вековима проналазила начине да сачува огњиште и интуитивности која је на време упозоравала на потенцијалне опасности.
Престајући да опонаша мушкарца како би била прихваћена, жена све више спознаје снагу своје издржљивости. Али у њој не проналази саможивост, него саслуживање ближњима и пут ка боголикости.
Стид јој постаје штит од тога да не изгуби себе чинећи оно што је противно њеној савести.
