Крену људи у Цркву и осете благодат, али временом се погрешно вежу за форму која им оставља утисак да их она чини хришћанима а не сам Христос.
Православна вера није “стил живота” који се огледа у начину облачења, успореном говору, коришћењу “побожних фраза” као што су “благословите”, “помјаните”…
Православна вера је промена начина постојања, постајање новог човека кроз однос са Христом, а то захтева радикални заокрет у односу према Богу, себи и другима. Та промена се назива “покајање” и оно подразумева сурово свакидашње суочавање са грехом у себи, са пасивним гневом који се крије испод лажног осмеха, са гордошћу и непослушањем које прикривамо формалним изговарањем “благословите”, при чему то што дотични “благослови” (каже) не желимо да прихватимо ако није по нашој вољи или се суочава са нашим егом.
Православна вера као стил живота је нешто најопасније по душу, опасније од очигледног живота у греху. Зато што је прикривена испид плашта лажне духовности и одавања утиска себи и другима да баш “живимо по заповестима Божијим”.
И онда стварност Вечног Царства Божијег који Црква сведочи замењујемо површношћу овога света, постајући некакво “верско друштво”, чији чланови се “баш фино друже” и остављају утисак једни другима како су побожни. А Христа нигде.
Не значи то да они не желе Христа. Заиста га желе… али га не желе довољно, не желе га толико да су спремни да одбаце цео тај свој изграђени лажни свет површне религиозности, јер би одрицањем од њега морали да се одрекну и свега онога што су постали, онога што јесу.
Морали би да се одрекну све лагодности и уљуљканости у формални пост док у својим мислима и срцу прождиру онога ко се са њима не сложи, морали би да се одрекну уверења да ишта знају о подвигу иако редовно посте, моле се… морали би да се суоче са болном истином да не познају Истину.
Господ нас позива баш на то. Да се одрекнемо наше илузије о нама, да искрено сагледамо ко јесмо и да стекнемо сМИРење – да се поМИРимо са тим колико смо тренутно промашили поенту и колико смо промашени.
Да, то је болно… али је и ослобађајуће. “Ко се не роди изнова духом…”. Да у том болном стању незадовољства собом не одбацимо и Христа који нас прихвата иако немамо шта да му принесемо. Сиромашни духом. Колико смо свесни сиромаштва нашег духа и колико истовремено можемо да смирено предстојимо у молитви у срцу да му се молимо.
Гледам просјака како смирено држи пружену руку и од сваког пролазника тражи помоћ. Иако је не добија, он смирено наставља да тражи свестан да нема и да му је потребно… Колико можемо бити попут тог просјака смирено изнова пружајући Христу руке у молитви свесни да немамо шта да му понудимо него га молимо да он нама дарује Себе?
Да ли се можемо смирити да будемо просјаци Христови?
