Krenu ljudi u Crkvu i osete blagodat, ali vremenom se pogrešno vežu za formu koja im ostavlja utisak da ih ona čini hrišćanima a ne sam Hristos.
Pravoslavna vera nije “stil života” koji se ogleda u načinu oblačenja, usporenom govoru, korišćenju “pobožnih fraza” kao što su “blagoslovite”, “pomjanite”…
Pravoslavna vera je promena načina postojanja, postajanje novog čoveka kroz odnos sa Hristom, a to zahteva radikalni zaokret u odnosu prema Bogu, sebi i drugima. Ta promena se naziva “pokajanje” i ono podrazumeva surovo svakidašnje suočavanje sa grehom u sebi, sa pasivnim gnevom koji se krije ispod lažnog osmeha, sa gordošću i neposlušanjem koje prikrivamo formalnim izgovaranjem “blagoslovite”, pri čemu to što dotični “blagoslovi” (kaže) ne želimo da prihvatimo ako nije po našoj volji ili se suočava sa našim egom.
Pravoslavna vera kao stil života je nešto najopasnije po dušu, opasnije od očiglednog života u grehu. Zato što je prikrivena ispid plašta lažne duhovnosti i odavanja utiska sebi i drugima da baš “živimo po zapovestima Božijim”.
I onda stvarnost Večnog Carstva Božijeg koji Crkva svedoči zamenjujemo površnošću ovoga sveta, postajući nekakvo “versko društvo”, čiji članovi se “baš fino druže” i ostavljaju utisak jedni drugima kako su pobožni. A Hrista nigde.
Ne znači to da oni ne žele Hrista. Zaista ga žele… ali ga ne žele dovoljno, ne žele ga toliko da su spremni da odbace ceo taj svoj izgrađeni lažni svet površne religioznosti, jer bi odricanjem od njega morali da se odreknu i svega onoga što su postali, onoga što jesu.
Morali bi da se odreknu sve lagodnosti i uljuljkanosti u formalni post dok u svojim mislima i srcu proždiru onoga ko se sa njima ne složi, morali bi da se odreknu uverenja da išta znaju o podvigu iako redovno poste, mole se… morali bi da se suoče sa bolnom istinom da ne poznaju Istinu.
Gospod nas poziva baš na to. Da se odreknemo naše iluzije o nama, da iskreno sagledamo ko jesmo i da steknemo sMIRenje – da se poMIRimo sa tim koliko smo trenutno promašili poentu i koliko smo promašeni.
Da, to je bolno… ali je i oslobađajuće. “Ko se ne rodi iznova duhom…”. Da u tom bolnom stanju nezadovoljstva sobom ne odbacimo i Hrista koji nas prihvata iako nemamo šta da mu prinesemo. Siromašni duhom. Koliko smo svesni siromaštva našeg duha i koliko istovremeno možemo da smireno predstojimo u molitvi u srcu da mu se molimo.
Gledam prosjaka kako smireno drži pruženu ruku i od svakog prolaznika traži pomoć. Iako je ne dobija, on smireno nastavlja da traži svestan da nema i da mu je potrebno… Koliko možemo biti poput tog prosjaka smireno iznova pružajući Hristu ruke u molitvi svesni da nemamo šta da mu ponudimo nego ga molimo da on nama daruje Sebe?
Da li se možemo smiriti da budemo prosjaci Hristovi?
