“Ne znam da kažem “ne” novim zahtevima šefa iako sam već preopterećena na poslu…”
Zašto mi je toliko teško da jednostavno kažem da ne mogu nešto da uradim?!
Ispričaću ti jednu poučnu priču: Jednog dana stigao je cirkus u omanji grad. Dečak je radosno otišao sa roditeljima da gleda predstavu.
U povratku je iza ciruskog šatora video velikog slona koji je lancem bio privezan za jedan mali kolac zakucan u zemlju. Zbunjeno je upitao roditelje zašto se slon koji je mnogo veći i jači ne otrgne i ne pobegne? Roditelji nisu imali odgovor…
Došavši kući pohitao je do svog deke koji je uvek imao mudar odgovor. Ispričao je deki o slonu i postavio mu isto pitanje. Deka se nasmejao i pogledao ga povijene glave ispod svojih sedih gustih obrva i rekao:
“Znaš sinko, kada je slon bio mali, vezali su ga istim tim lancem i kocem. On je tada pokušao mnogo puta da se oslobodi, ali bio je mali i nije imao dovoljno snage. Tada je naučio da on to ne može.
Vremenom je telom porastao, ali njegovo uverenje iz detistva ostalo je isto. I dalje misli da on to ne može”.
Zašto nam je teško da kažemo šefu da nešto ne možemo?
Zato što u nama i dalje tinja strah od “suprotstavljanja autoritetima” i strah da sledi grdnja, kazna.
Vezani smo lancima nesvesnih uverenja koja se mogu prevazići, ali je potrebno da se odvažimo da ih otkrijemo i prevaziđemo.
Kada se čovek oslobodi lanca tih uverenja i kada ovlada strahom od autoriteta, tada dođe do spoznaje da je sve vreme u stvari bio slobodan… i da je jedino što ga je sabotiralo bio on sam.
